Просветни гласник

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

1. СПИСИ

Педесетогодишњица Више Женске Школе 1863—1913, податке средила Е(осара) Цв(етковићева), Београд, стр. 1—160, Штампарија Доситије Обрадовић. Почиње се и у нас већ са приређивањем двадесетпетогодишњице, педесетогодишњице, па и стогодишњице, те од овог догађаја, те од дана заснивања ове или оне установе. Свакако је то добар знак, а нарочитојош, кад се тим обележава извесно доба старости каквој просветној или културној установи. Не значи ли то да се још пре толико десетина година ударио темељ јак, снажан, на којем је подигнута зграда, која и дан дањи напредује и цвета. И књизи, чи.ји наслов горе исписасмо, циљ је да обележи живот једној просветној установи, циљ је да обележи живот од педесет година Вишој Женској Школи, која је створена 17 јуна 1863. Пре 50 година у младој Србији, која .је тек у новоју, брине се и стара о просвећивању друге половине човечјег рода, у младој Србији брине се и стара и о проевећивању женскиња, док се оно и у просвећенпм земљама, у оно доба, сматрало као ииже од човека, као недорасло за нросвећеност, као биће унаиред означено да буде млађе и нотчињено вољи човековој. Можда је то све потицало из простог егоизма, из страха да просвећена жена не стане једном на браник својих права, да се не испрси испред човека, и да му не каже да мг је равна и но дужностима и по правима својим. Можда је то и тамо нречило отварању државних средњих и виших девојачких школа, а можда је то и наше позване Факторе побуђивало да с.е одупру отварању Више Женске Школе, нарочито још и из бојазни да гсисменост женсниња не буде од разорног утицаја на иатријархалне особине сриске иородице. Ондашње друштво, везано за традиције, па и виши круговн, плашили су се свакако новачења, п још нарочито кад се тим новачењем ишло на нодизање женино. Тешко је било кидати с традицијом, и тога ради ондашњи министар просвете Коста Цукић, и његов вредни помоћник Љуб. П. Ненадовић. имали су доста муке, док су напослетку успели да законом од 17 јуна 1863 установе прву државну средњу школу за женску децу, прву Вишу Женску Школу у Србији, прву у Српству, школу која је временом свога ностанка, као државна, претекла и Аустро-Угарску. Остварена је била жеља: „да се женски подмладак према савременим захтевима напретка и земље спреми за живот и да у породицу и друштво уђе школован по обрасцима европске културе".