Просветни гласник

590

иРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

настава она, која морал посебно представља као аутоман, као морал који преди сам по себи п који из сама себе извлачи свој ауторитет, не забрањујући, уосталом, ником нпкакав комплеменат нитп сунлеменат који би сматрао да томе треба додати". Морално васпитање личи на интелектуално васпитање и на васпитање естетичко. Реч је једновремено о емоцијама које се осећају пред предвиђеним ид?алом, емодијама које би детерминисале акат воље. У овом акту воље, акту. који навика треба. да учини инстинктивним и вољним, и налази се стварно морални Фепомем. Идеал. којим треба да се одушеви и занесе човечја душа „као неком врстом несавладљиве атракције" независно од сваке теорије, јесте Добро, о коме идеја може потпуно лако привући и изазвати религпозно поштовање каогод и иде.ја о Богу. Предавач износи да ова суистанца апстрактне идвје са оличењем Бога има и опасности: која се састоји у томе да настава морална не буде тако јасна нарочито деци: „Но није реч о томе да нагонимо дето на резоновање већ да га. узбудимо, нокренемо, да уђемо у њ примером, лекцијом, утицајем средине, самим нагласком којим му се говори о стварима свести". Морално васпитање лектиром — Б. Се11епег Предавач посматра васпитно дејство лектиро у два правца: 1) дејство аФективно, и 2) дејство интелектуално. 1) У толико у колико се обраћа осећању лектира треба пре свега да се иозабави подизањем душе и тога радп није јој довољно да удали све оно, што би било као извор рђавих утицаја; већ још треба да развија добре склоности. Но врло су често и овде најиозванија начела без дејства и то са неумешности писаца: „Час се ту исппсују читаве придике, без живота, без икаква интереса за малог читатеља; час се опет стављају у његове руке књиге у којима се говори о другом паметном малом детету, чија је одвратна ништавост сачињена да омрзне сваку мудрост и сваку врлину". Предавач утврђу.је да јо у наше време у овом иогледу учињен знатап напредак. 2) Лсктира се обраћа интелигенцији не само у том смислу што ноучава, већ и стога што идеја „унесена у дух оријентише акцију", нарочито у доба у којем је подражавање тако брзо. Ето због чега треба потлуно одобравати ону кампању поведену лротив криминалних романа : „Није довољно да каква књига поштујо извесне обзире нрпстојности, и да у очима нас одраслих изгледа као морална; оно пгго треба јесте да се аорок никако не иојави. да ни у јодном тренутку дете не посматра иеморалност па ма у кдквом облику било; да из те књиге не учи како се зло нротура за добро, како се у о'вом свету може с нешто мало лукавства извући од одговорности". Може се приметити да ће оваква резервисаност учинити да се представи детету извештачен свет, и то до тог степена да ће оно ући у тај свет као права незналица и обезоружано : „Кад је извештачен свет, вели нредавач, бољи од стварног света, није ли зар паметније одржавати дете у том свету за све време моралне пластичности? Уосталом, никако се не тражи да она књига која дође у руке деци никако не зна за порок. Порок се у њој може појавити, али увек треба да се налази у рђаву подожају, да је стидан, одвратан, гадан; не треба никад да триумФира, иа ма то било и привремено". Лице које представља норок треба да буде само по себи одвратно како се никад не би везало интервсовање ни за њ ни за његов