Просветни гласник

592

ПГОСВЕТНИ ГЛАОННК

неће само пропагирати егзистенцију савести која прелази границу већ ће одржавати и поштовати такву слободу". Њезина неутралност неће бити ,,затворена, завидљива и негативна", већ „отворена, срдачна и позитивна". У приватпој гаколи и у породици морална настава, буквално речено, заузима мање места од васпитања, које се разликује својим карактером који је нарочито жив, практичан, посебан, мучпи". Религиозна веровања, метаФизичке идеја, традиције треба да производе не само знање већ и нарочито „покретачку моћ, снагу и пажњу за ред". Очевидно, слободна школа и породица неће се никако оградити својом вором и својим традицијама л већ ће им лежати на срцу да посвете заједници чији су чланови и њихови, и заједици људске породице, снагу коју човек црие у интимном и персоналном уједињењу са принципом свих бића". Си. „Криза у екеперименталној Психологији" — Оједној интересантној француској књизи под горњим именом /Ха сггве б.е 1а рзусћо1од1е ехрбггтепГа1е. — рг&8еп1 е( V а^етг. — 1911. — раг N. Коз^уГе/Т) ја сам опширно проговорио у једном немачком часопису (ЕеШсћггЏ (пг Рзусћо1одге ипб. РћуаШодге Лег Згппезогдапе. В(1. 64. св. за Фебруар о. г.). Учинићу то и овде. Само ћу то овде, са обзиром на нашу читалачку публику, учипити друкчије, пре свега краће, него што сам то, са обзиром на стање данашње Науке, учинио на немачком језмку. Велики део ћу, разуме се, готово само превести на српски. Пошто сам се, међу тим, и за овај приказ руководио, пре свега, самим Француским делом, то сам овде наводио одговарајуће стране пз истог много савесније него што сам то у свом немачком приказу учинио,. Ова књига има 6 глава од којих су најважније тако рећи негатпвна ирва и обе последње, позитивне. Од њих три, опет, свакојако је најважнија прва глава, у којој иисац баца „поглед на целину" експерименталне Психологије (стр. 5 — 30). Већ у Уводу вели писац, да „безбројни ексиерименти" не допуштају тврђење, да је Психологија погодила свој прави пут. Чак на. " г против: што се више иде напред, све се непоузданије иде. То долазн отуд, што, прво, експериментална иепитпвања остају и даље исто тако „Фрагментарна, изолована" као и у почетку, а, друго, што пема никаквог „јединства у сукцесији" : на једном се напуштају извесни експерпменти па се почињу са свим друкчији. Из последњег разлога се може говорити о једно.ј истинс.кој кризи (ипе уегИаМе спзе) у развићу експерименталне Психологије. Многа испитивања (прага осећаја, времена реакције, фпзиолошких пратилаца физичких појава) су напуштена а нове тенденце су управљене баш на супрог духу експерименталне Психологпје у њеном почетку (Г езрп! <1е8 оп§1пе8); у Француској — у правцу примењене Науке, у Немачкој — у правцу МетаФизике. И по Бинеовом мншљењу, вели писац, синтеза тако многобројних^ хетерогених н по својој вредпости различних нојединачних резултата која ће се једног дана морати чинити — биће врло тешка. Писац пак мисли, да ће синтеза тако „хетерогених докумената" бити „просто немогућна". За то је сад времс, да се мало заустави и размисли, куда се иде — место да се даље иде (стр. 3). И по Тиченеровом мишљењу — са којпм писац почиње прву главу ми смо још врло далеко од једне „целе и хомогене" Науке пснхичких Феномена. Могло би се чак рећи, вели писац, да психолози желе испунити бездан непознатога (Г аМте с1е 1' тсошш) великом количином разноврсних испитивања, не бринући се за њихову везу. Истина испитивања данас нису тако многобројна и тако различна као раније, али ипак толико различна^