Просветни гласник

НАСТАВА II КУДТУРА

655

циљева. Укратко, то је еистем теоријс.ких погледа на морал, и назива се јога филозофскпм моралом, научним моралом, или просго етиком. Треће, ова реч употребљена је у смислу примене етичког сазнања, као што су примењепа математика и примењена Физика у односу на иетоименс научне законе. То би дакле опет био у неку руку нрактичан морал, само различно схваћен код појединих ФилозоФа. За једне, прелаз са теорије па примену лак је и природан: пракса је напросго изведена из принципа. научног морала. Други, напротив, ту виде проблем, у колико се моралност у друштву не ствара теоријеким пугел из основа, него со мора водити рачуна и о стању које већ постоји, о моралима мало пре стакљеним на прво место. ГГо трећима, наука о моралу не предњачи него долази накнадно, једино да среди и учини рационалном грађу која се већ налази у д])уштвеннм односима те врст^'. Кад је употреба речи овако растегљива, забуна је неизбежна. Јер шта значи на пример оно мешање предмета науке и њене примене под зајсдкичким називом праксо? Па онда, како да замислимо однос између морала и ФилозоФСке теорнје о њима? Најпослс, у чему ее огледа реФорматорска улога науке о моралу у циљу нечег савршенијег и бољег? Леви-Брил .је лредузео да убедљиво и јасно одговори на сва та питања, и после његове књиге не може впше да буде забуне око тога. Место традиционалног раздвајања морала на теоријски и практични, он даје ову поделу: нрво, моралпа Факта, или морали, пошто их има тачно колнко н доба и средина у којима се јављају; - друго, наука о моралима, или нацка о наравима, то јест о појавама у којима се најбоље испољавају морална Факта; — треће. нримена закона добивених научним исиитивањем морала, у намери да се, по могућству, стварни односи преиначе на боље; ово би била рационална всштина о моралу. — Но да се вратимо старој подели, да видимо у чему је ногрешна, те заслужује да се одбаци. Теоријски морал издаје сс за нормативну науку, а ово никако не може да иде заједно. Наука јо чисто незаинтересовано проучавање Факата, да се утврде закони у оном нодручју стварности које се испитује. Она има да задовољи само нашу потребу за сазнањем, и једино њено питање гласи како, а не и зашто. Што се тиче нримеие, она може да буде веома плодна, а може и сасвим да изостане: прави научник нема о томе да води бригу. Норма ее, напротив, увек односи на праксу, и цени се једино с обзиром на примену у живогу. Зато филозоф који ствара морални систем имао би прво да поступа као научник, то јест да изведе законе из материјала подвргнутог слободном испитивању; али би истовремено морао да рачуна и са ирактичнии захтевима, да образложи избор овог или оног као „бољег", да одговори на питање зашто. Тек овим сваки његов закон добио би карактер норме. Дакле теоријски морал имао би неким чудним начином, као