Просветни гласник

ШКОЛСКО КРЕТАЊЕ

693

дотле, да то ностане стара ствар: а нарочито кад је већ оиробапа десетипу година и кад еу се иоказали иовољпи резултати, бар бољи од данашњег систеиа игколовања. По мом нелеродавном мишљењу ми би моглп и тробали да урадимо ово: 1.) Како се ирпнцпп манхајмског система школовања оснива поглавито па разлцци индпвидуалндх умних спогобнпх (интелокаа) код ђака, то треба нрво уиознати учитеље са методом за то изучавање ученика. А то се може ностпћц предавањем у учнтељскпм школама, или да се отвори један Феријалпи парочпти курс на нашем унпверзитету, где бп про®есор педагогпје упозпао наставнике са тим методом. 2.) Да се нрпвремоно ова спстема опроба у нашим већим градовима, где бп се отворпле макар само оне средње ирииремне школе, узимајући слабе ђаке из 2— 3 оближње школе, ако би пх било мало. Користп од тога јесу оне што је к циљ овог спстема: да се избегне нонављање и да се ноправп квалитет наставе, делећп ђаке по способпости, и удешавајући нарочпти нрограм према њихоним споеобностима. Д радп нотнуности овог спгтема требало бп отворптп н по једну помоћну школу (у целој вароши) за телесно и душевпо неразвијепе ученике. Сви ми наставници врло добро зпамо колпко слаби ђаци сметају добрим ђацпма у папретку у настави; и докле бп се сл овима дотерало, да се због слабих ђака не задржавају. Превео Ђ. С. Којић, уч. * Како да задобијемо иокорност код деце? — Овако се ппта једап Француз и ево до каквпх закључака долази: На првом месту поставља као прпнцпп да су допста неваљала деца редак изузетак: „у већини слу ајева нагаа су деца иостала непокорном и непослушпом са нпшег незнања да нх учинпмо послушпом". Има деце „глупаве, туњање, нервозне и напрасите". Понашати се и поступатп са њима као с неваљалцима, значи гонити их да се откажу сваког напора, значи гонпти их да се ограде нотпуном равнодушпогаћу и покадшто да употребе лажно частољубље „како бп показала оно за шта је подобно певаљало дете". Да бисмо извојевали послушност у деце треба пре свега тражити од њих само оно што је могуКно остварити: „Колико је родитеља који наређују својој деци да се играју, али да се не унрљају, да не лармају и т. д. као да игра нпје покрет сам по себи изврстап и као да се прп том покрету може остатп потпуно чист и да се не прпчпни ни најмање вике ни галаме". Потом. наређпваће се деци што је могућно мање. Одједном пздати врло много заповестп и много наредаба, зиачп изложити се оиасиости да се дете нп једној не одазове п да је не изврши. Напослетку, пе треба се никако усгезати ,,чим то буде могућно" п објаснитп детету иовод зановестима. „Постунајмо и понашајмо се према доци као према паметним створовима; у толико ће нас лакше нослушати, н у толпко ћемо опет пмати већег права да тражимо од њих непосредну, апсолутну покорност. Није реч о томе да се пред децом држе дугачки говори, нитп нак да се са њима води пренирка: „Нека добар повод подунре нашу зановест; ако наиђе какво опирање, гледајмо што пре да ствар објаснимо, што краће, и тада застанимо п рецимо: в Јоване, рекао сам ти за што; сад иослуша.ј'-'-. Очеку.је ли се извршење? Оставимо детету времена за размпшљање. Ако одуговлачи са извршењем наше заповести обратимо се његовој свести иросветни гласник , I књ., св. 7., 1913. 48