Просветни гласник

704

НРОСВЕТНН ГЛАСННК

Већ принцппијелно становшпте ппшчево, које он н у предговору наглашује, заслужује нашу пајвећу пажњу као новнна у нас. То је философски (т. ј. иаучнп) критнцизам н то критицизам највећега међу ФплосоФпма, Банта, кога ппсац познаје тако добро, да му се то мора прицисати у највећу заслугу. Све пио је позитивно и важно у Еанта, оно што је од њега тако рсћи за навек остало, налази се у овој малој Логици. Тако су необично кратко и јасно обрађена пајтежа питаља Кантове Критпке : „ аојмови аариоран и ааостериоран„ . (стр. 10), „ раније по важности, доцније ао развиИу Ђ (стр. 31), Ђ формална и- материјална (реална) испша" (стр. 35), аналитички. и синтетични судови (стр. 39) птд. Глава друга — Суд — обрађена је чак, чипи ми се, на штету саме стварп и сувише по Канту. Овде је свакојако требало обазрети се п на новије логпчаре и њихове цоделе судова које су, с једне стране, више у духу појединачних наука на којима Логнка почива, а с друге стране, више у вези са стварним, психолошкин мишљењем. Таква је нпр. нодела иа судове за причање, за описивање и објашњење. о којој овде нема ни речп птд. Писац је ову партију п ипаче и сувише скратпо. Тако нпр, он само наводи Кантову иоделу судова (стр. 42), не говорећи ни речи чак ни о логпчкн најинтересантнпјим судовпма у тој подели, као што су нпр. негативип, хипотетпчкп, дпсјупктивпл, проблематичкп судови. Каква је идентичност у тим судовима? Одиста тешко питање! У духу Р>,антовом поменути су — управо нису поменутп као засебни судовп — и егзистенцијални судови (стр. 41). Међутпм, ипсац ннак пе заборавља поменути разлпчне теорије судова (стр. 27—30), међу њима чак и једну од најновпјих, Вунтову. У духу Кантове Логике у овом делу, дакле у вези са судом — место с појмом — говори писац и о категоријаМа, износећи, поред п цре Кантове, и старпју (Арпстотелову) ноделу (стр. 43). Мођу тпм, и овде је свакојако бпло оправдацо поменути и новије, по правилу н с пуно разлога далеко простије поделе. Али пишчева Логика неће да буде саио Формална Логнка већ тако рећи и реалпа, трансцендентална, крптичка, а његов крптицнзам је у осиови Каитов крптпцпзам. Тпме се све моје замерко могу објаснити и ако можда пе и оправдати. И закопи мишљења палазе се у овом, другом делу (стр. 30—-35). Законп мишљења, једна од најважнијих и најтежпх иартија Логпке, су израђепи веома добро и веома јасно. Каква разлпка, каква грдпа провалија између ово неколико озбиљних, научних странпца п оног бесмисленог причања о „цраизворнпм релацијама", које се простире на много страна (стр. 442 и даље) у чудној књизи др. Драгише М. Ђурића! У истом, традиционалном духу, закључку је дато — на рачун и на штету суда — и сувише места (стр. 44—61). Прнмери иак за поједиие врсте закључака су одлпчно изабранп, строго научни нримерп, најчешће пз области Математике и Природне Пауке, које писац такође одлично познаје. Тп прпмери, од којих је једва трећина (од 32 само 11) позајмљена од других писаца, најбоље илуструју озбаљност и вредност ове мале Логике. И таквих примера она је пуна од почетка до краја. А колику вредпост то н»ој даје. знаћо сваки онај, који зна шта је и како је постала модерна Наук , којц зна, зашто ми Галилеја и Њутна можемо, као саосниваче модерне Логике. ставити у исти ред с њеним роднтељпма: Платоном, Аристотелом и Кантом. Ти примерп показују у исто време, да се ова мала Логика мора најозбиљније проучавати. Писац сам је веома опрезан у својим примерпма. Он нпр., говорећп о збиру углова у троуглу, не заборавља додати: у равни (стр.