Просветни гласник

криказп и одене

707

дита један појаи на друге појмове на основу ндентичпих одпоса између н>пх, јер логика са своја четирн закона не може на оспову ничега другог одлЈпивати него само 1 .а основу пдентичних односа" - „А шта .је то нешто изван нојмова, где се има тражити могућност предмета? То је оиажај и искусгво" (стр. 66). Алп сад тек долазимо на најважније н последње иитање у овом »роблему, на пме : шта је и каква је законитост која влада илп управо важи међу старима; шта је, како се нисац изражава, њихова „права законитост" ? То је, одговара писац, „ддредљивост посебних случајева. једним оиштим иравилом« (стр. 24). И писац завргаава своју Догику, говорећп о дедукцији одн. о хипотези, овим речима, којиз:а у псто време наговештава своје даље истраживање у овом правцу: „И у колико се та одредљивост нротеже н на разне области, у толико је хииотеза употребљивија, јер већма задовољава ону погодбу, у којој лежп истипа за нас: одредљивост посебпога једним општим правилом" (стр. 76). Овако строго Формулисан и у овој вези с нрпнципом идентитета, принцип одредљивости је са свим нов п, колпко је.менп познато, у филозофској лптератури ирви иут на овом месту нзнесен. А колико је значајно ово ново Формулисање овог необично тешког и компликованог старог нроблема, унраво ово рашчланавање којим је његова до сад, чини ми се, скривена суштина, његов смнсао, његово језгро, изнето као ироблем, знаће само они који добро нознају философски критицизам и који норед највећег критицисте, Канта, добро познају и његовог можда највећег претходиика, Лајбница. У пспптивање односа основпог принцппа мпшљења — идентичности — и, да се неадекватно тако изразим, основног прпнципа стварп илп стварности — одредљивости —, писац се овде није упуштао. Он то п сам још у предговору вели. Ипак једно место показује нли бар наговештава нравац, у коме се крећу пишчеве мисли по овом пнтаљу. На име, писац, изгледа ми, нокушава свести п одредљивост и законитост стварп на идентичност, алп, разуме се, не на идентичност нојмова већ — предмета. Јер тако писац (с Рилоч) објашњава закључке који ночивају на опажању. „И ту је однос идентичности (јер шта бн друго могло спајати један суд са другим, да се из њих може извући закључак?), али који постоји међу иредметом појмова" (стр. 60). Пишчеве мислн су нам и овдо јасне. Ваља, на пме, санкционисати и закопитост отвари, а једина санкцпја свега миш1>ења, па дакле и емпиријске (реалне) законптости (коју ми одн. наше мпшљење мора у ствари унети, да би их могло појмптп, схватитп) је Формално — логпчко, аналитичко, иденхпчно мишљење. Овде морам поменути још једно место где то писац н сам готово изрнчно вели. То се место налази тек у Сиисну уиотребљених термина на крају књиге, из чега се види да нам нисац у овој својој Логици није хтео казати све, што би по овом питању имао рећи. Иа том месту, помињућп аналогију, прво као обичну сличност, нисац вели: „Од овога појма аналогије треба разликовати други појам аналогије, којиједалеко важнији и представља за логику читав проблем, те у овоме делцу није ни третиран". И, пошто прво цитира Максвелову деФиницију, писац завршава овако : „Математички изрази (којп пзражавају законске односе), за једне појаве идентични су са математичким изразпма за друге појаве. Има дакле нека идентичност, која везује појаве, али је та ндентичност законска и види се да ће сва истина за нас посзојати у таквој законптости, одредљиаости по-