Просветни гласник

756

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

крети подражавања, нпр. код гдумаца. А сваки је човек толико иута у животу — глумад! То још више. важи за унутрашње Физиолошке иокрето који се тако често јављпју без аФеката, услед чисто органских промена (нпр. у болести). За тим, аФекти су у квалитативном погледу далеко разноврснији него физиолошки покрети који их прате и често врло различним аФектима одговарају врло слични покрети. Тако нпр. радост и гнев могу обоје бити стенички аФекти. Велика, необуздана радост (нпр. код деде, дивљака итд.) испољава се или изражава често сличним т. ј. неправнлним, некоординираним, асиметричким покретима као и гнев. И како се тек често од радости — плаче! У осталом, појединци се у томе веома разликују и један врло лако и увек плаче, док се други увек смеје или л.ако пребледи, поцрвени итд. Такве особености у изразним покретпма могу се и наслеђивати и јављати се нпр. код чланова исте Фамилије. Најзад, сви се аФекти, кад су врло интензивни, испољавају на сличан начин. Нпр. дрхтање прати сваки веома јак аФекат; силна, изненадна радост може убити (спречити одн. зауставити куцање срца или дисање) као и силан страх итд. Али пе само квалитет већ ни јачина аФеката не стоји ни у каквом сталном односу према физиолошким покретима. Ми можемо донекле да угушујемо те покрете, на-рочито спољашње, који се могу донекле нотчинити утицају наше воље. И Бен (у делу: „Емоције и воља) 11 с иравом вели, да је извесан ступањ аФективног узбуђења могућан без видних сиољашњих маниФестација. И у том погледу су људи врло различни: један се слатко смеје или горко илаче, дрхти, мршти се, лупа ногом итд., и кад не осе -ћа много, кад је одговарајући аФекат слаб, док други ни врло јаким аФектима не даје врло јаких израза, ,јер, колико може, угушује изразне покрете. То угушивање изразних покрета се, у врло ограниченој мери, разуме се, тврдило чак и за животиње (нпр. за псе). Тек би нарочито код животиња било погрешно тумачити јачину аФеката из јачине изразних покрета. Најзад, аФекти се не слажу са својим физиолошким пратиоцима ни у трајапу. Физиолошки иокрети престају често док аФекат још траје — нпр. ми можемо престати плакати, можемо се чак и смешити, па ипак још бити тужни — или каткадтрају дуже него сам аФекат; нпр. дрхтање често траје још и кад нас је страх већ прошао итд. Све је то доказ да је Физиолошка теорија аФСката нетачна. Афекти су духовна а не чулна осећања, јер су изазвани увек (сложеним) представама а не простим чулним осећајима. Врло уска веза аФеката с физиолошкнм покретима да се објаснити њиховим великим значајем за одржањем организма. У том смислу аФекти се правом сматрају као различни облици нагона за самоодржањем; нпр. страх је деФанзиваи, „одбранбени облик" нагона за самоодржањем, а гнев .је тај нагон ,у своме ОФанзивиом (нападном) обллку" итд. (Рнбо).