Просветни гласник

ПЛОТАВА И КУЛТУРА

755

јању (отезању одн. убрзавању) су израз различне емоционалне вредности речи за онога који их говори. Сви физиолошки пратиоци аФеката. нарочито унутрагањи, су врло важни за саме аФекте за то, што изазивају јаке органске осећаје (нпр. тешког или лаког дисања итд) и, с њима у вези, осећања, те тако појачавају саме аФекте. Човек нпр. који осети да је поцрвенио или побледио, поцрвени и побледи још више, т. ј. појача и сам а®екат (ппр. стид, збуњеност итд.). Због тога су неки психолози — ирво Ллпге па Џемс — поставили т. зв. сензуалистичку (или, како се она још и по својим оснивачима зове, Л.анге-Џемсову) теорију по којој су ти физиолошки пратиоци аФеката, изразни покрети, узрок а не последица самих аФеката. Афекти и нису ништа друго до ти изразни покрети одн. управо органски осећа.ји и осећања које опи изазивају и преко којих смо их ми једино и свесни. При томе се час даје већи значај унутрагањим (Ланге), чае спољашњим, мимичким и пантомимичким изразним покретима (Џемс). По тој теорији страх нпр. није ништа друго до ослабљеност и успореност одн. спреченост дисања и других органских функција, суженост крвних судова, дрхтање итд. То важи и за све осгале аФекте ннр. за тугу, јер по овој теорији ми не плачемо за то што смо тужни већ смо тужни за то што плачемо. Ако нема лучења сузних жљезда, ако срце куца одмерено т. ј. ако је пулс нормалан, ако је дисање правилно и лако, итд., онда нема ни туге. Ако чело није намрштено, ако лице и уста нису искривљена, зуби и песнице стиснуте, дисање и крвоток поремећени итд., онда нема гнева; итд. Ова теорија, тако блиска популарној Психологији обичног, новршног искуства, наводи као доказ, прво, Факт, да се аФекти не јављају никад друкче до заједно с тим физиолошким покретима и, друго, факт, да ти физиолошки покрети не само појачавају аФекат него га могу и произвести. Ннр. глумци могу одиста пасти у аФекат, ако вешто подражавају Физиолошке покрете који му одговарају. Исто тако вештачки — изазивањем промена у органским Функцијама и одговарајућих, унутрашњих и спољашњих, покрета — може се аФекат произвести нпр. алкохолом, опијумом и др. И безразложно дуго смејање ствара, најзад, истинску веселост итд. Вероватно у сличном смислу су још у старој, стојичкој Философији неки тврдили, да аФекат де.јствује од тела на душу, а не од душе на тело. Међу тим, против ове теорије говоре врло многа друга Факта, док поменута Факта ни у колико не доказују идентичност аФеката и њихових физиолошких пратилаца већ само њихову везу, њихово стално јављање заједно, што нико и не спори. Ми ћемо овде навести најважније противне разлоге. Тако се, нре свега, могу и без аФеката јављати одговарајући спољашњи, видљиви физиолошки покрети као по-