Просветни гласник

754

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Сви физиолошки иокрети који прате аФекте називају се изразним покретима. Али осим унутрашњих физиолошких иратилаца аФеката (промена у дисању, крвотоку итд.) веома важну улогу играју и спољашљи, видљиви изразни иокрети. То су, прво, мимички иокрети или покрети лица (уста, очију, носа, чела, обрва итд.) и, друго, иантомимички покрети или покрети тела и удова, нарочито руку и прстију (гестикулација), којима се указује на предмет аФекта или се он од прилике оцртава у ваздуху. И ови покрети могу бити појачани или ослабљени и спречени (парализовани). Љихов зиачај за постанак језика је огроман: они су првобитии, неми говор, којим и данас.људи допуњују, управо оживљавају своје речи и којим се и данас споразумева,ју људи који се пе могу језиком споразумети (нпр. глувонеми или странци). И мимика и Физиономија (израз, управо крој лица) су веома стар предмет научног испитивања вероватно због њиховог велнког значаја за популарну, лајичку психодогију која у изразима лица види —- са доста стварног разлога — знаке, симболе унутрашњег, душевног живота, и, следствено, средство за познавање људи. Још Аристотелу је (у осталом, погрешно) приписивано једно старо дело о физиономији. У новије време нарочито је Дарвин и па овом пољу урадпо веома мпого, исиитујући изразне покрете и код животиња, не само код човока. По Дарвину су ти покрети првобитно били целисходни и намерни, вољни, управо нагонски покрети ко.јима је мотив био нагон за самоодржањем. Дугим нонављањем (вежбањем) и наслеђивањем ти су покрети постали рефдексни, т. ј. јављају се механички услед извесних дражи или осећања, и ако су се првобитни мотиви (нагон за самоодржањем одн. за одбраном) изгубидп. Нпр. у гневу су се показивали зуби, јер је то значило припремање за борбу и тиме се нротивник имао застрашити. У осталом, сами аФекти (нпр. гнев), као што ћемо доцније видети, и данас се с правом своде на нагон за самоодржањем. Многи изразни покрети су заједнички човеку и животињи; неки пак од њих су специФично људски, нпр. руменидо које обично прати стид и збуњеност (који су, у остадом, такође специФИчно људски аФекти), плач итд. Дарвин само за сдона тврди да покаткад — у врло јаким аФектима — лије сузе. Ђоиг&оп је испитивао изражавање аФеката у говору и увидео је, да се аФектина даје израза у мењању јачине, висине и трајања (одн. брзине) речи. Гнев нпр. обично убрзава све радње или покрете па, следствено, и говор; људи нлашљиви су спори и у говору итд. У говору има бескрајно много тих финих разлика, прелаза, нианси, модудација. Све те промене у изговарању речи одн. гласова, које се показују у њиховој различној висини, — усдед чега је глас час танак (висок), час дебео (дубок, низак), — у њиховом различном нагдашавању (појачавању, дизању одн. сиуштању) и у њиховом различном тра-