Просветни гласник

758-

ПРОСКЕТШ! ГЛАНГИК

осетити врдо јак страх и бити врло брз у бежању од опасности, као што и меданходичан (док је још у границама нормалнога) осећа, заједно са сангвиничнима, и ако можда слабије од њих, много што шта као задовољство и као што сангвиничан може и мора бити невее&о и тужан кад му је причињен бол итд. У практичном, моралном циљу ч^к се препоручивало, да се не допусти једном темпераменту преовлађивање у душевном животу већ да, како кад треба, вдада у свести пуноправно сваки од ова четири темперамента. Међу тим, темпераменат није увек само стечсна емоционална навика већ, на против^ као што је с правом речено, темпераменат је у неку руку урођени карактер. И оно што се иначе у Психологији зове карактером (т. ј. искуетвом стечени карактер, главни правци или навнке воље) почива на аФектима, јер означава правац главних волних мотива (побуда) т. ј. аФеката који односе победу, који одлучују вољну радњу. У психолошком смислу карактер је и злочинац који доследно ради увек у једном правцу, у једном циљу. Ако су мотиви вољних радњи морални мотиви или морални а -Фекти (нпр. сажаљење, љубав, захвалносТ, поштовање, специјално поштовање дужности, т. ј. онога што треба да буде, што је ваљано и племенито итд.) ондаје каракгер и у моралном погледу карактер, т. ј. увек доследан у својим вољним радњама (одн. одлукама) које се увек крећу у правцу моралних а. не личних, себичних мотива. Страсти. — Страсти по својој психолошкој природи нису ништа друго до аФекти. Па ипак их, као и вољу (с којом су оне у најтешњој везп) — и ако ни воља у суштини није ништа друго до аФективан процес — морамо одвојити од аФеката, када имамо у виду њихову везу и однос према другим (т. ј. интелектуалним) садржајима у свесги. Као што се већ из раније поменутог кратког историјског прегледа моме видети, у старнјој Психодогији страсти и аФекти нису одвајани. При томе је тежиште дежадо у страстима, у кодико се имао у виду само практичан значај аФеката, њихово побеђивање разумних, моралних мотива. Данас опет, обратно, многи психолози своде све страсти на аФекте (нпр. Вунт). Други, опет (нпр. Рибо), с правом их разликују и одвајају. У остадом, још је Кант одвајао аФекте, којн ио њему дејствују тренутно иди, како се он изражава, као акутне бодести, као бујице, као пијанство — од страсти које дејствују као дуготрајне хроничне бодести, као реке. И то је тачно. Питање је дакде само: кад или како ностају етрасти из аФеката? Напоменули смо већ да страсти стоје у нарочитом односу ирема интелектуалним садржајима. Они интедектуадни садржаји који се често понављају и изазивају аФекте — извесне представе, мисди, еудови о вредности нечега итд. — постају често сталним, доминирајућим садржајима у евеети,