Просветни гласник

798

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Овакав разговор не може остати незапажен од стране детиње, и онда је јасно што ге за н> приппје и овај закључак Вагнеров: »Хгео бих да свако дете и сваки човек остави у свом срцу најбоља мест а онима, који се, скромно, иснрено, иаихте да нас иоираве у нашим рђавим навикама, да нас заштите од зла. као што нрае чувају иоку&анство од арашине. и Пажња. на пословице рђаве саветнике — После нас ма и иотоп био; сваки за себе Бог за све; нема дима без ватре, и т. д. све су то „максиме" чије наличје треба врло пажљиво испитати и осмотрити. Тако, на лример, има много разлога да се оно што се добро почело исто тако добро и сврши; међутим за то нико не јамчи; не верујмо у ону нословицу „ко је пио, пиће", јер се у том огледа страховити песимизам да се нредочава будућност једнога човека и његовога живота. Ах! пијење је ропство, велисе; пијаница јо роб, он ће обећати брда и долине а никад неће одржати обећање! Ну тада се може применити исто резоновање на све навике: онај ко је ирао нрашКе, онај ко је скитао скитаКе, онај ко је лагао лагаКе.... Да ли је иаметно уважавати ову моћ навике, не дајући места нади? Зар нема ниједног јединог пијанице који је, дознавши из искуства шта алкохол може учинити од једног човека, имао потребне енергије да се пића остави? Зар се свакодневно не сусрећемо са људима који су се, енергично се одлучивпш, одрекли какве шкодљиве навике? Кад би пословица ко је иио ииКе била правило без изузетка, онда би бпло посве некорисно отворити школе и васиитавати децу. Школаје устапова у којој се бори против рђавих навика: ученику је тешко да успе да се поправи, ади у толико му је већа заслуга: никад не треба очајавати, јер кад се прионе на послу, усдева се да се исцели болесник који је већ готово осуђен на смрт. Међутим увек је много боље пазлти на то да се болест пзбегне, и то је много лакше него ли поправљати неразборитости и нехатности. Одуиримо се дакле иочецима, и нарочнто пазимо на навике неумерености, али не обесхрабрујмо никог, оставимо отворена врата спасењу. 3акључак — Вагнер верује да овакве лекцпје остављају дубоког корена у српу детињем; њему изгледа потребно да, у животу, човек увек пма при руци, за сваку прилику, по неколико речи које би бпле као мисли, као идеје. Тога радп препоручује унотребу пословица у моралној наставп. * Удружења ђачких родитеља и научна настава у гимназијама — Одговори, које су дала ова удружеља поводом анкете парламентарпе компсије, веома су строгп према научној настави: крптикују се методе, порнчу се резултатн. И било би доиста жалосно за проФесоре, кад би ова мишљења била поткрепљена солидним аргументима и кад би их делили сви родитељи, јер и ако се у главноме говори о програму, резултати су, ипак, дс.1о ироФесора. Али има, пре свега, родитеља који су ван ових удружења. Нећу да кажем да су они, који се групишу, изазвапи на то рђавим успесима своје деце и да се онн уједињују да их бране од заблуда у методама, или од слабости наставника, али инак верујем, да ова удружења носе на себи нарочпто обележје оних који њима управљају и који се у већипи случајева руководе идејама а рпоп, а не својим родигељским искуством. Доиста су