Просветни гласник

НАСХАВД И КУЛТУРА

903

ударце само акоје крив; заслужена казна не дражи његову гордост, то је потребна допуна сваког законског преступа. У осталом и ученик и учитељ су убеђени, да послупгаост није постављени каприц иди приношење жртве без користи; они знају дајето друштвени захтев као и дисциплинарно задовољење; потребна моаета којом се плаћа достојанство грађапима у области слободе. Дакле, као што је ту скоро писао један проФесор, грађанску покорност, поштовање закона не добија човек од природе, треба да се улију споља и да се навиком утврде; школа, која жели, да од својих ученика створи људе, треба да их обучи, у њиховом детињству послушности, а, у младости осећању одговорностн. Јаки са своје друштвене мисије, уиравитељи енглеских школа одбијају са презрењем уљезе, који би могли да умање постојаност њихових напора. Они траже од родитеља апсолутно веровање у њихову добру вољу и нико им то не оспорава. Никакво уздржавање, никакав утицај с поља не може да их се дотакне. ни од стране државе, ни општине; не зна се у управи енглеске гимназије за препоруке „Савета за усавршавање", „Лиге за васпитање", за заповести политичких комисија, а тако исто и за утицај верских редова. Све се може вежбати на другом месту у циљу рекламе пли добити: енглеска школа потребује само себе за живот. А ученици? Води ли се рачуна о њиховим жељама? Зар не узимају у обзир њихове прећутне жалбе? Зашто? Је ли енглески ученик увек разуман? Да, пише доктор Јеку11, сви су ученици разумни, не само у заједници него и понаособ. Они могу моментано да осете радост ако су противно закону избегли казну; али презиру човека, који је саучесник њихове преваре; ученици имају нејасну свсст о доброти своје природе и поштују онога, ко им помаже да је развију. У овоме, из личног искуства знам, да ни француски ђаци не изостају иза енглеских. Тако исто, ђак се никад не буни протииу етрогости управе; буне се: родитељи, теоретичари, а каткад и министри. Без сумње да је у Енглеској, као н у Француској, прошло доба проФесора насилника и нико не жали за овим легендариим и насилним педагозима, али Енглеска .је сигурна да не пада у супротну крајност. Да не би била.на терет снисходљивости Песталоција и Русо-а, она није следовала њиховим нервознии доктринама. За енглеске ученике не може се рећи: „Некад су ђаци седели крај ногу својих учитеља, а сад учитељ траба да сгоји крај ногу својих ученика". Достојанство у заповедању, енергија у аукторитету, стална воља за управљањем, једном речју, морални уплив, ево целе тајне успеха за учитеља; и, ако ми је дозвољено да иризнам, никад нисам срео ученика, који би умакао овој моћи запете воље, без напора, него без 61*