Просветни гласник

904

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

м.штавости за своје добро. Дух, као и дечје срце, нема учитељског знања, а кад га и једно и друго нађу, њихова будућност је осигурана.

Да би допунио овај нацрт карактера васпитача енпеске гимназије, треба да говорим о васпитању, које се ту добија; предмет је врдо обиман, да се може о њему говорити у границама је,;ног чланка. Али тамо је рад у савршеној хармонији са природом завода. Прво израз настава, обучавање савршено је нетачан. Једино, Французи, ученици Декарта и наследници његових интелектуалистичких теорија, могу да оснују систем васпитања, који се ослања искључиво на културу духа; реакција Русо-а осетила се у Немачкој и Америци, али врло мало код нас. Наши проФесори, од страшљивог ванредног проФесора париских лицеја, до простог игумана матуранта свештеничких школа, јесу учене личности, које долазе на ноложај и чине своје. Они не оживљавају своју мисао пред ученицима, већ излажу своје теорије. Ногледајте овог младог проФесора литературе. Филозофије, историје; он ироводи своју младост спремајући расправе; узима идеје из мртвих књига, ни до чега није дошао огледом. Држава га оглашава за ученог: он има права да васпитава. Узима апстрактне идеје из својих трсбника, групише их, уређује и зида хармоничке периоде. Ако је савестан, неколико часова пре него што оде у разред, повући ће се у своју канцеларију, да поново прегледа своје белешке, своје књиге; побринувши се да удали од себе своју породицу и друштво, биће сам као монах средњег века, чије место заузпма, а кога мисли да јс потиснуо. Тада, пошто је довољно намучио свој дух, ићи ће, у заносу чисте идеје, да пружи младежи која живи, суву и хладну науку. Ни једног тренутка, он неће номислити, да у души једног младог човека има и нечег другог сем интелигенције, па чак ни да је интелигенција сам живот, да се овај не храни само речима, идејама, него; осећањем г кретањем, радошћу, усхићењем, једном речју, да је он активност и да жели да уђе и да се одржи у вежбњу. Енглеска пословица каже, да у Француској проФесор научи лекцију па је предаје, и ово је тачно. Једна, млада учитељица ми недавно рече, да је овај усиљени интелектуализам рана примарног васпитања. Управитељка једне сеоске школе^ она, која је желела популарну наставу, није могла никако да буде слободна, да изведе своје ученико у ноље ван села, да им покаже биљке, да сами измере кубни метар дрва у оближњој шуми, или просто, да им покаже сунце, које их обасјава. Све то мора да се научи из књиге или. да се чује од учитеља. Ова докторска метода даје резултате: мп то не можемо спорити; у сваком случају ова метода није код проФесора енглеске гимназије. Приметимо, да се овде не говори о лекцији ствари: „она ностоји у