Просветни гласник

НАСТАВА И ВУЛТУРА

905

Француској, исто тако као и коддругих; говори се о интедектуалној дисципдини са свим другој; лекција ствари може бити исто тако анстрактна као и лекција мисли. Енглески метод је стари Сократов метод, метод буђења, он захтева и доприноси да духови раде, оснива се на методи васпитања која предлаже шш заповеда, она је задовољна тиме да нокрене духове на рад, а не да их присили. Ова врста изнуђене покорности очувана је у учитељу — подстрекачу, који даје нример. ПроФесор је будилац душа; он тражи, пита, противречи, даје, а никад не нредаје. Мало му је стало до тога, да ученик много зна, довољно је, да он доцније у живогу, уме да посматра и расуђује. Ништа мање корисно у дубиии смисла речи од таквог васпитања; ништа више- декоративно. Енглез презире славно практично васпитање американаца, као и културу немачку. Ево како доктор ЗоттегуеП одређује циљ наставе народних школа: Наш систем наставе нема за циљ ни културу ии рад, него развијање радиности душе: ми учимо само једно, учимо само да мислимо. С тога сви енглески педагози остају глуви на вику критичара, који желе укидање старих метода и практичних вежбања, напуштање грчког, евклидове геометрије, латинских стихова. „Зашто да учим ЕисМе-а, господине, ја желим да будем свештеник, зашто грчки, ја ћу бити адвокат"?. Зашто, одговара проФесор, јер су све ове науке опробана вежбања, као гимнастичка кретања, оне дају вашем духу виткост и потребну снагу за више нрактичне циљеве у данима тачно одређеног позива. Питање је било иекада постављено, као код нас, једном министру, и не знам да л' је лорд Козећегу пружио доказа друштвеног реализма, задржавајући преживеле системе, док други, у Француској, измењују традиционално васпитање.

Еакав закључак? Треба ли утврдити, да су средње школе у Енглеској без мане, да је васпитни, англо-саксонски систем, дотле толико хваљен, рагапдои у својој врсти? Изгледало би, да хоће да нам иаметну ово мишљење; иде се чак дотле, да се то оснива на филозофским разлозима. Зар нису народи, веле, живи скупови, који треба да се третирају саобразно законима живота? А данас, кад је практичан рад Бог дана, кад непосредно сазнање потискује интелигенцију, има ди примене у англо-саксонским методама у васпитању, ових плоднпх принципа помоћу којих треба да изађе препорођен свет ? Без сумње, нохвале, које толики обожаваоци придају новој филозофији, нису сасвим незаслужене; али, зар нема у овом ентузијазму освете глупости, рецимо као Енглези „простоте" према духу. Можда ће се наскоро увидети, да није никаква заслуга заклањати дух, да је добро и корисно радити, а кад се ради и мисли се.