Просветни гласник

НАОХАБА И КУЛТУРА

987

иди нехотичнсш понављању истих радња. Разумљиво је дакле што се ири изучавању јавног мњења морају узети у посматрање н главни облици људске заједнице: гомила и публика, уз то још и неопходна средства за духовни саобраћај у друштву: разговор, дописивање и штампа у виду књиге и новина. * За време племенског живота и трајања античких државица, чији обим није нрелазио бедеме града или у најбољем сдучају простор данашњег округа, јавно мњење разликовало се од овог што ми данас тако називамо. Готово сви чланови споменутих заједница знали се ,1Ично, споразумевали се непосредно, то јест живом речи у приватном разговору и јавном са трибуне. Идеје овако раширене замишљале се у вези са бојом гласа, појавом и кретњама особе од које су потицале, задржавале донекле Физиономију свог творца, и то им је давало ванредну јачину. Личности које би успеле да своје мишљење наметну осталима, владале су духовима неограничено и стварале епоху; о њима историја једино и води рачуна кад прича судбину дотичног племена или државице. Мњење овако утврђено имало јевелику моћ у вођењу јавних нослова и успешно се ухватило у коштац са традицијом. Нарочито у Атини, где се лепа реч много ценила, оно Је силно утицало на политички рад, већма него у Шнарти, чији су грађани презирали беседништво. Код Римљана, друштвена улога трибуне састојала се опет у томе да шири идеје неке моћне личности и тим начином ствара општа мњења. Било да маса народна прекрили јавна места, било да је сазван збор грађана под оружјем или без њега, у свима приликама обраћало се људима говором, неиосредно им се сугерирало мишљење које треба да усвоје, и зато је оно, као јавно, увек било израз гомиле у свима њеним облицима. Потом је наступио Средњи Век и донео Феодално уређење. Свако место имало је своје унутрашње раздоре и нарочите интересе, заступало одвојено мишљење у политици и другатву, шта више, имало сво.је локално наречје и засебан крој одела, — све то освештано дугом традицијом и суревњиво чувано у градским зидинама. Обим државе повећан је тада, али у њој није било једнодушности; целина се распадала у покрајине и Феуде, које због оскудног саобраћаја и разних предрасуда нису имале јаких међусобних веза. Само кад би запретила заједничка опасност споља, поданици истог владара осећали се привремено сједињени у својим интересима, те делили исто мишљење о важним државним питањима која им се одозго наметала; иначе у редовним приликама, јавно мњење тако је потиснуто распарчавањем у хиљаде локалних мњења да га, у данашњем смислу, заиста