Просветни гласник

1196

11ЈР0СВЕТНИ ГЛАСНИК

овде нећемо говорити. У остадом, ми смо се и тих разлика ипак донекле дотакли, кад смо говорили о слободи воље одн. о карактеру: јер то су разлике у карактеру. 0 урођеном карактеру или темпераменту, тј. о урођенпм индивидуадним разликама у осећањима и реакцијама на њих, — што, као што смо већ видели, такође игра веома важну улогу у стварању карактера, — говорили смо једном приликом раније на овом истом месту. Д]>. Борпслав Лоренц. *

о стогодишњици КЊИЖЕВНОГА РАДА ВУКА СТ. КАРАЏИЋА НАПИСАО АНД. ГАВРИЛОВИЋ

(Свршетак). II Вуков Српски Буквар. На измак године 1810 Вук се, не нашавши лека својој у колену оболелој нози, врати у Србију из Будииа. Видећи да је „из\убио на свагда угодности здрава човека", Вук се повуче у се и у души својој тражаше накнаде за оно што је физички био нзгубио. Постаде тада учитељ у београдској основпој школи. Сада се на кући, у којој је Вук учитељевао, сјаје спомен- нлоча која, истина, не казује тога, али опомиње даје у оним мучним данима ту била Велика Школа. На доњем, пак, боју те зграде „мали ђаци" учише „малу школу", у којој кратко време бејаше учитељем највећи српски књижевпик. Вукова је ондашња спрема била веома скромна. Раније .је залуд кушао да учи гимназију у Карловцима; не примише га, и он тужпо зажали кад виде, на евоју „велику и незаборављену жалост" како ,има на свијету јошт више наука, осим нашег Псалтира и Часослова," и да се мора раставити „од предмета који је онде најдрагоцјенији души мојој постао." Доцније је почео био учити нешто код Ивана Југовића, уписавши се у Велику Школу. Али је то трајаловрло мало. Ипак је могућио да је научио бар штогод из више рачунице, коју је Југовић, по Вуковим речима, врло вешто иредавао. За тим је, лечећи се, прошао био нешто света — до Будима. И то је било све чиме је могао обогатити своје знање овај необични учитељ српски. Али о свом раду наставничком говораше доцније: „Учитељ, како бих ја рад био да будем, нијесам био "