Просветни гласник

СЛГЖБЕНИ ДЕО

маиаетира Каленића у окр. Јагодиеском". У том протоколу комиеија је поставпла границе између имања манастирскога и нмања које су држали сељаети села Прњавора. Затим, у истом протоколу а под заглављем: „Примјечанија", има један став на који се Прњаворцп п Шљивичани позивају у прилог свога тврђења да на манастирском имању имају службеност попаше, згироиађе и огрева. У томе ставу стоји ово: „Прњаворцима се дозвољава у шуму манастирску стоку на попашу и свиње на жирење пуштатп, као п сува дрва за огрев њпхових кућа а не иродавати нз манастирске шуме узимати, без да што манастиру ллаћају за 10: што они манастиру кад кад драговољно номажу у раду пољском. А што се тиче сирове горе, да не смеју узимати без дозволења и погодбе манастпрског старешине". Да нриметимо одмах да, у својој представци, пупомоћници села Прњавора и Шљивице не помпњу ову помоћ сељана тих села манастирској управи у њеном пољском раду, тако да би, по тој представци, изгледало да је службеност, прпзната протоколом комиспским Прњаворцпма на имању манастирском, била чиста и без икаквог модалитета. Истина, та је помоћ, како се у „Примјечанију" вели, драговољна; али при свем том она сачињава бар једпо обећање Прњавораца да манастир, у његовом пољском раду, нотаомажу, обећање које они, одавна, не испуњавају, и ако се онпм трима службеностима најревносније користе, нарочито службеношћу огрева коју, као што се из многобројпих представака манастирске управе и полпциске власти види, употребљују као средство за упропашћивање манасЈирске шуме. Овај протокол компсије, као што то стоји у једном акту упућеном Министарству Просвете („Попечптељству Просвештенпја"), послат је био прво овом Минпстарству, које га је 25. Јула 1847. год. ПБр. 928. доставило Кнежовом „Представнпчеству", а Кнежево Представништво опет упутило га је, под 15. Септембром 1847. год. ВБр. 1199., Државном Савету. Државни Савет је, писмом својим од 10. Децембра 1847. год. СБр. 729., одговорио Кнежевом Представништву да усваја закључке комисије и предложило је Кнезу да о томе, у истом смислу, донесе своје решење. Писмо Савета примљено је исте године, 1847., у Кнежевом Представништву, под ВБр. 1999.. Кнез је, од своје стране, прихватио одлуку Државнога Савета и издао Височајше Решење под 26. Новембром 1849. год., којим се деФПнитпвно усваја протокол комисије. Да напоменемо, овом прилпком, да су, што се види из горе наведенога акта упућенога од стране Кнежевога Представништва Министарству Просвете, у исто време када и комисија манастира Каленића, одређене, са слпчним задацима, комисије и за друге манастире чији су протоколп. на начпн мало час пзложени, такође одобрени Впсочајшим Решењем од 26. Новембра 1849. год.. Другим речима, донесено је, начелно, једно Височајше Решење за сва мапастирска имања, а на основу протокола одређених комисија и одлука Државнога Савета, па је, по том. за сваки манастир спедијално састављен по један прпмерак Височајшега Решења. На основу тих Решења имала су се појединим манастирима издати баштинска писма која би им послужила као докази о својини саобразно §-у 292. Грађ. Зак. од године 1844. којим - су, као што је познато, и код нас уведене баштинске књиго одпосно, по Законодавном Решењу од 13. Јула 1850. год. ВБр. 1197. (36. У. стр. 259.), таппје. Ти поједини примерци Височајшега Решења од 26. Новембра 1849. год. јесу, дакле, тапије (убаштињења) издате, у тој Форми и на тај пачин, дотичним манастирима, као што се правилио вели у акту, овде већ поменутом, који је, под 15. Мајем 1890 год.