Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

Г. Игумана Теодосија, пондштио Јагодински Првосгепени Суд, регаењеи својии од 11. Августа 1891. године Бр. 6418., а по примедбама Касационога Суда (јер је Првостепени Суд својпн првим решењем био пресуду одобрио), зато штђ манастирски старешпна, ни по старом закону о црквеним властима од 30. Септембра 1862. год. (36. XV., стр. 11.) као ни по новом Закону о Црквенпм Властима од 27. Априла 1890. год., није имао власт да пристане на састав избраног суда. По старом закону такво пуномокство имала је манастирском старешини дати само конспсторија, а по новом Закоку надлежни едархиски духовни суд. Јер, несуманво је да се овде тицало необавезнога (факултативнога) избранога суда, онога о коме је реч у §-у 433. Грађ. Суд. Поступка, пошто се међу преднетима за које је, по §-у 434. истога Законика, падлежан обавезни избрани суд не налазе и спорови о својипи, какав је био овај спор између Прњавораца и Шљивичана с једне и манастира Каленнћа с друге стране. Жстина, избрани суд вели, у заглављу своје иресуде, да он има да расправи и питање о синору између парничних страна, али и то нитање не спада у надлежност обавезнога већ необавезнога избранога суда: и заиста, по §-у 434. Грађ. Суд. Поступка само „кад је спор о синору између иојединих општина" (тач. 2.), судп обавезии избрани суд, што ће рећи да, изван тога случаја, тај суд -не суди спорове о синору. Међутим, за присганак на Факултативни избрапи суд тражи се, од стране онога који хоће на њега да пристане, иста способност која и за поравнање (§ 433. Грађ. Суд. Пост.), а ако неко хоће да пристане на избрани суд нреко пуномоћника, мора, по §-у 614. Грађ. Зак., дати овоме „особито само на тај посао гласеће пуномоћство". Што се, пак, законских заступника тпче, опи добпјају власт да, за онога чији су заступнпци, прпстану на избрани суд опако к&ко је то законом регулисано, и горе видесио на који начин такву власт може, по закону о Црквеним Властима, добити старешина једног ианастира. Без тога, пристанак на пзбрани суд не вреди, и радња једног таквог избраног суда може се поништити код државнпх судова, о чему имамо пзречну одредбу у §-у 444. тач. 2. Грађ. Суд. Пост. 1 . в). Најзад, п то је главни аргуменат овде и једини који заслужује пажње, Прњаворци и Шљивичанп се позивају па једно Височајше Решење да утврде постојање свога права службености. То Височајше Решење постало је на начин који ћемо сада изложити. Најпре су, но Височајшеи Регаењу од 27. Јануара 1847. год. Бр. 1734., образованс комисије које су имале да пзврше поппс добара свијт манастпра у Србијн. Једна таква комисија, под председништвом „члена сов'ћта полковника и каваљера" Милисава 3. Ресавца, била је одређена да попигае добра манастира Каленића. Та комисија је свршила свој посао 9. Јуна исте, 1847., год., и под тим датумом, Бр. 26. (В. реферат Господину Министру Просвете и Црквених Послова од 15. Маја 1890. год. ЦБр. 563.), саставдла свој задисник под овим наСловом: „Протокол притјажанија општежителног

1 В. Др. Драг. Аранђедовић, Суђење ирел избраним судом, штаииано у Полицијском Гласнику, год. 1912., бројеви 34., 35., 36. и 37.; Будимир Чолић. Деоба тутем избраног суда. Белешке из судске ираксе, штампано у Полицијском Гласнику, год. 1913.. бр. 46. и 47.. 2 (ЈиМ у сдучају обавезног избраног суда (§. 431. Грађ. Суд. Пост.)? Каква се способ .ост односно вдасг тражв ту, не за иристанак на избрани суд — овај се иристанак не тражн, пошто тај суд не Функционише вољом парничара већ вољом закона — него за избор судије? Што се вдасти тиче, ваља и овде применити § 6И. Грађ. Зак. (»иди поравнитедног судију избере*), а тако исто потребна је способиост за равњање, па да се може бирати судија у овом суду.