Просветни гласник

службени део

§ 926. Грађ. Зак). — поред онога услова који се односи на трајање такве државине (§§ 928., 929., 931. и 932. Грађ. Зак.)\Према томе, сам Факат да је неко на чијем непокретпом добру вршио извесну службеност за оно време које је закон прописао за прибављање службепости одржајем ннје. за ово прибав.Бање, довољан: потребно је још да онај који се на узукапију службености позива докаже ностојање правног основа (И(.и1и8-а) по коме је службеност за то време вршио као и то да је он, нри томе, био савестан, то јест да је мислио да је заиста имао право службености на дотичном добру. Савесиост која се, у осталом, код узукапиенса претпоставља, чим он утврди егзистенцију (;Ии1и8-а. Међутим, Прњаворци и Шљивичани истичу само то како су они. од сто годпна. на овамо, вршили службеност попаше, жироиађе и огрева на мапастирском имању а не доказују, у пстн мах, и онај други реквпзит нотребан за узукаипју службености а који се тпче Ши1из-а, реквнзнт чији терет доказивања лежи па њима, по правилу ас1оп ЈпситоК; ргоћаИо (§ 178. Грађ. Суд. Поступка). Према оваквом стању ствари, не могу се сел>аипма тих села призпати, на основу узухапије (одржаја), с.лужбености попаше, жпропађе п огрева на имању манастира Калеиића. б). Затим се сељани Прњавора и Шљивице, у ис-тој иредставци Господпну Мпнистру Просвете п Црквених Послова, позпвају на „Пресуду изборног суда образованог у селу К. Прњавора ср. левачког, окр. моравског, на основу регпења начелпнка среза левачког од 10. Фебруара тек. годипе Бр. 689. као надлежног у спору сељапа села К. Прњавора и Шљпвице... противу Манастира Калепића због својипе и синора", од 3. Маја 1893. годино, тврдећи да су им и том пресудом призпате, у погледу манастирске шуме, горње службсности. У самој ствари, »у тој пресудн, реч је о тим службеностима само у њеном реФерату: у тачки тога реФерата номињу се протокол комНсијскп од 1847. године и Височајтпе Решење од 1849. године (о којнма ће мало даље бити опшпрније говора), н вели се да је њима ,-,остављепо право т)жилачким сељанима који су онда постојали од 34 куће, право уживања на целои том просгору у попаши, жиропађн п огреву", али се у деспозптпву те цресуде аишта не говори о тим службеностнма ппти се оне досуђују тужиоцима. Шта впше, и у самом реФерату ове пресуде доводи се у питање постојање реченнх службености, пошто се у његовој другој тачки вели овако : „Да је чл. 158. став 3. Закона о Шумама од 1891 год. ово височајше решење које означује својину манастирску обеснажио и да је дозвољена деоба имања гди овакве своине ностоје",- У осталом, ова пресуда нема правне важностн, пошто је њу, по жалби заступника манастпра,

1 3' овом смислу п Др. Лазар Марковић, у своие делу: Грађапско Право. Прва Књига: Општп Део и Стварно Право. стр. 126.; В. и Јован М. Лончарић, Прибављање стварних службеиости иутем застарелости и губитак због неуиотребе (попизив) у »Браничу«, гој . 1906., св. за Август и Септембар. - Навод овога члана Завона о Шумама погрешан је, пошто у том Закону, са свима његовим домунама, нема впше од 153 члаиа. На свакп начпн, горе се мисли на чл. 151. тога Закона чији став трећи гласи овако: »Кад овај закон ступи у живот престају важити: ...Највише решење о манаетирским шучама од 2.6. новембра 1849. год. ВБр. 1999 СБр. 729 (од 1847. године)«. Давле, Височајше Решење које је било установило, у корист сељана, право на попашу, жпроиађу п огрев, у манастирсвој шуми увинуто је, по признању самога горе реченога избранога суда. Да приметимо да се, у чл. 151. Закона о Шумама, нигде не важе, као што то избрани суд вели у својој прес.уди, да је »дозвољена деоба имања гди овакве своине по стоје*. (Став четврти чл. 151. истога Завона, у воме се наводи даје престало важити »Височајше Решење о наплаћпвању жировнпде од нагонице од 3. Марта 1858. год. ВВр. 241. (Збор. XI. стр. 52.)«, то не помпње вао ни остали ставови чл. 151.. просветии гласпив, i књ., 1 св„ 1914. , 2