Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ности жпроиађе и огрева, о њима имамо одредбе у §-у 335. Грађ. Зак. и то у тачки 4. тога §-а („Дрва туђа сећи, сухо грање купити, огранке кресати, жир купити и лист брати"). У осталом законодавац пије ни у §-у 335. Грађ. Законпка, у коме је реч о пољским службеностима, нити, пак, у §-у 337. Грађ. Закоиика, у коме се говори о кућним (градским) службеностима, те службености побројао лимитативно већ примера ради, ехетрН саиза, што се впдп и из употребљених израза: „Пољске службености обичне и главне бивају следеће"..., у §-у 335., и: „Друге су опет службености такве..., као што су.у §-у 337.. Напослетку, и ту влада опште начело постављено у §-у 13. Грађ. Законика, по коме је, у приватно-правним односима, вољапоједипаца закон, начело од кога се одступа само тамо где ,је у нитању јавни поредак или јавни морал'. Да додамо да о службености попаше (у државпим шумама) имамо одредбу и у чл. 81. Закона о Шумама од 30 Марта 1891. године (са доцпијим изменама и допунама), а о службености жиропађе (опет у државним шумама) у чл. 82. истога Закона. Службеност огрева не постоји, по овом Закону, ни у државним шумама (В. чл. 50. о онима којп могу добпти бесплатно дрва из државних шума, а у чл. 66. п 67. о томе под којим се условпма могу добити бесплатно дрва из општинскпх шума. В. и чл. 71. Закона о Шумама). За доказ овога свога права службепостп, сељани села Прњавора п Шљинице истакли су ова три аргумента а). 0држај (узуканију). У својој представцп Господину Министру Просвете и Црквенпх Послоиа од 13. Децембра 1910. године у којој се жале против нарсдбе тога Министарства, упућепе, под 23. Октобром исте године бр. 2647., начелнику среза левачкога (Гековац), нуномоћппци сељана села Прњавора и Шљивпце позивају се на сведоџбу сведока, да су опи горње службсности стеклп застарелошћу, јер их уживају од преко сто година (§§ 929. и 931. Грађ. Законика). Остављајући то на страиу : да ли бп, заиста, Прњаворцп и Шљивичанп могли сведоцим а утврдити стогодишње вршење речених службепости, извесно је то да су, по систему нашега Грађ. Законика, за сгицање службеностп, било личннх бпло стварнпх, путем узукапије потребни они исти услови који и за стлцање, тим иутем, права својине, а тп су условп: нравична (законита) п савесна државина (управо овде ^иаз!-државина), —

на пашу земље сдужеће него за колико на госдодарећој земљи пиће за зимницу добити се мол^е. Подмладак на сиси у овај број не снада;« §. 365.: »Стока за пашу служеће земље не може се изгонити свагда, но само у онредељено за такву нашу време, које је пли уговором означено. пли како је где уобичајено. У случају сумње узима се свагда за иравац то. да се пољскјм уредном обрађивању не би препоне с тим чиниле, или да се не би против каквпх у том призрењу постојећих уредаба постуиало". §. 306.: „Право ово огранпчава се само на пашу. Следствено нитп овакав, коме право на пашу припада, може траву коситн, нити господара служеће земље искључити може, да и његова за;едно не пасе, нитп саму земљу кварптп сме; шта више он је дужан служеће добро од сваке штете н квара чувати, и зато на стоку пастпра давати*. §. 367.: »Но ни госп >дар служеће земље не треба нпшта да предузнма, чцме би се уживање права службености попаше ограничити могло. И ако би се случајно паша умалила, онда се сразмерно ограничење учииитп може«. 1 Тај параграФ гласи овако : »Воља и наредба човечпја заступа закон, а з;и;он накнађа вољу н наредбу човечију. Но у ономе што се тпче јавнога поретка и благонаравија, не може се нпшга изменити вољом или уговором«.