Просветни гласник

262

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

После дискусије узео сак у смислу конгреског пословника и завршну реч на коју је сваки предавач имао права, јер ннсам могао пропустнти без' прин&бс испаде конгреслије д-ра Фигатнера против папгег војног санитета као и против суделовања женскиња у Самарићанству. Д-р М. Фпгатнер срееки градски лечник у Загребу, уједно и лекар тамошљег Друштва за спасавање и тајник троједничког националног одбора за Самарићанство, приказао је у првом одсеку овога конгреса свој реФерат са написом: Ратна хируршка искуства у сраским и бугарским болницама. Познато је п шпрој међунар.одној јавности, да су баш меродавни, страни, објективнп посматрачи и пратпоци рада нашег женскиња и нашег војног санитета за, време оба рата само с похвалом и прпзнањем говорили и писали како о првима тако п о другпма, док су противно томе у погледу бугарског санитета п прилика на њиховим болницама и са њима наклопе стране готово без изузетка слушане велике замерке па и тешке осуде. Чиме се др. Фпгатнер у главном огрешио о наше женскиње и о наш санитет, види се из овог мојег одговора на његове пспаде. Одговор мој гласио ј у језгри овако: Не могу ћутке прећи крај назора г. др. Фигатпера да женскиње нв треба употребити за негу рањоника; но ако би се то ипак учинило, да им никако не буде допуштено први заво.ј са рана скидати п мењати. Др. Фигатпер позива се на своје искуетво пз потоњег српско-бугарског рата, п вели да је он у Београду наишао на септичне ране, шта више и на усмрделе и црвљиве. Он то ставља на терет лошем првом завоју и каснијом мењању тог првог завоја по Самарићанкама. Против овог обеђпвања српскпх Самарићанака као таковпх и уопште морам се свечано оградити, п то с разлогом: Те Самарићанке, српске матере и њихове кћерп, иријавпле су се и узете су у очи рата Балкннског Савеза против Турске. Узете су из првих и образованих слојева срнског женског света, који је већ по себи обавештен бар о основима опште хигпјене. А мимо то, оне су још у посебнпм течајпма теоретски и практично иоучаване у својем позиву а напме о томе каквв судбоносне последице има свако загађивање ране. Наше Самарићанке уопште нису ни могле доћи у положај да врше први завој односно да том згодом загаде рану, јер оне нису ни биле на самоме бојпшту, где је тај рад извршен. Ако се изузетно ипак догодило да је која Самарићанка изменила први завој, могло се та десити само касније по болницама, да је који рањеник приспео са загађеном раном, септпчном и усмрделом п био у грозници, а л ^«.ар није бно одмах при руци, или је био преокупиран, па је због оклевања чретила кобна компликација. Ну и то се могло евентуално догодити само с почетка познатог изпенадног бугарског препада и отуд огорченог боја првих дана> ^нда када 2 — 3 хиљаде рањеника одједном приспеше само у Београд, у којеж ј е било врло мало лекара, јер оснм пешто старих људи сви други беху у вој&и и у близипп бојишта, а страни лекари п мисије стране мал не сви беху већ отпутовали. Ту је могло доћп до оних изузетака, може бити и преокупира^пог лекара, јер се од два зла морало бирати мање. Ал ја сам уверен, да нате Самарићанке и у такој згодп својим радом нису зло увећале, него баш умањиле, .јер је та работа само најспрсмнијим и највештијпм међу њима могла бити поверавана.

'/