Просветни гласник

16

и Методија у једноме српско-хрватском селу (Сватови Милсве-Оливере, кћери кнеза Лазара, — исшоријска слика; Методије и Ћирило у једном српско-хрватском селу — на путу у Рим); још мање је могу ћно измишљати на часу баладе, басне и приче (Слободан састав баладског карактера у ирози или стиху; Изабрати народну иословицу и ирема њој смислити и наиисати басну). Та „белетристичка вежбања", како их згодно мазива један још активан професор књижевности, и сувише подсећају на она блажена стара времена када је уз „толковање стихотвораца" обавезно било и писање латинских орација и ода. Реакцију овоме застарелом правцу који распаљује фантазију, чини други, модернији, створен на западу, са захтевима да писмена настава базира једино на опажању и копирању онога што улази кроз чула. Тај правац спомињем стога што има и код нас неколико присталица, и што му је основна идеја — како ја схватам — заиста добра. Но из примера напабирчених по нашим Извештајима та добра идеја слабо се види, а јаче пада у очи њена рђава примена. То ће се нарочито истаћи поводом задавања теме, док овде, где имамо у виду само наслове, може се констатовати да је нови западни правац обележен код нас у главном тим што се, на пример, шестом разреду задало да опише учионицу и предмете у њој. И новим захтевима на тај начин заиста се одговорило, пошто су ђаци, хтели не хтели, морали да „посматрају". Али питање је - и то важно питање — да ли је посматрање претходило и задацима 0 подизању једне зграде, Лешње вече у пољу, Виноградска берба, Шетња једнога зимског дана по пољу, и томе слично. Све то, ако ће да се схвати модерно, такође би морало базирати на прецизном и с планом удешеном посматрању изван школе, — а ми са много вероватности можемо претпоставити да се ту готово редовно полазило од бледих негтотпуних сећања из живота и реминисценција из лектире. Није сигурно, али допуштено је нагађати да су за сузбијање опасне маште употребљаване можда и анализе реченица (VIII разред), и глаголске основе у српском и старословенском језику (VI разред), и деклинација именица коњ, уже, рука (V разред). Но ја бих ту пре била за фантазију — у границама које искључујем само ону импровизовану,, белетристику" — него да сувопарним набрајањем предмета и граматичким вежбама нашу омладину еиших разреда учимо посматрању и трезвености. И опис учионице, и граматику - ако је заиста потребно да и то уђе у писмени рад оставила бих ја нижим разредима, када је механичко памћење најјаче и готово сва радозналост окренута споља, те је најзгоднија прилика за у гврђивање правила писмености и васпитање чула. Старији ђаци - бар тако мени изгледа имају више смисла за анализу утисака и душевних стања него за чисто спољашњи опис, и њих најмање могу занимати индиферентни предмети на којима ће уочити само просторне односе и материјални изглед,