Просветни гласник

ПИСМЕНИ ЗАДАЦИ ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

17

На реду су' разне категорије задатака из књижевности, међу којима је највише препричавања и класирања песничких украса. Узимају се уметничке и народне епске песме, па ако их ђаци не преносе у прозу, онда по дефиницијама из уџбеника П. П. Ђорђевића — исписују из њих фигуре и тропе; проналазе усеке, преломе и сликове и казују „зашто су ту"; одређују чак и ритам у песми Цед и унук, — „по познатој мелодији". — Свакако је добро што се знање из теорије књижевности утврђује на примерима, али су за то најподеснији часови усмене наставе, када у дискусији о томе је ли нека реч метафора или што друго, може да учествује цео разред. У писменом задатку увек треба да има стила и плана у развијању, — а где је, молим вас, план и стил у набрајању и отегнутом класирању фигура и тропа. Препричавање почиње код нас у првом разреду и граје до матуре. Оно даје прилике да се истакне разлика између везаног и невезаног слога, између обичне и поетске прозе, и служи још као згодна вежба за свођење обимнијих дела књижевних на оно што је у њима битно и најлепше. На жалост, ја сам се уверила да ми не задајемо препричавање увек ради тога, него што нас више пута мрзи да тражимо другу тему. Ја сам наиме пронашла неке старе вежбанке где се народне песме препричавале тако да су остале све поетске речи и читаве неизмењене фразе у јужном дијалекту, јер ученице по свој прилици нису биле упућене који изрази могу остати у прози а који не, и какве сразмере сме да има извод нрема заданом тексту. Ако се ради тако, онда је, наравно, свеједно да ли ће се вежбанке пунити исписивањем фигура и тропа или ће стихови да се преносе у прозу. Уобичајено је код нас и то да поједине лекције из историје књижевности преносимо у писмене задатке, очевидно ради тачнијег проверавања ђачког знања. За осредње и слабе ученике, каквих је у разреду увек много, ти изводи из предавања одиста су згодни, али је, изгледа ми, сасвим незгодно да се при томе бирају и писци који по књижевној вредности нису гдекада ни осредњи него баш слаби. Јер шта се може казати на пример о раду Павла Соларића, Герасима Зелића, Јоакима Вујића и Симе Милутиновића, кад и наставник на часу даје о њима кратка обавештења, и највише још по један карактеристичан одломак из њихових списа. Или ћемо ми ваљда и данас, по угледу на професоре од пре педесет и више година, нрепоручивати нашим ђацима као занимљиву и корисну лектиру Глас Арфе Шишатовачке, Сербијанку и Пушешесшвије по Сербији, — како би могли о тим делима опширније да пишу! Није увек добар поступак ни са писцима веће књижевне вредности. Њих више пута групишу тако да ђаци за оно кратко време на часу просто изгубе главу у преопширној грађи, — ако није још гори случај да не знају ни шта треба да пишу. Од многих примера за то наводим овде само три: Каракшерисшика Његошеве, Бранкове и Змајеве поезије,

Просветни Гласник, I књ., 1 св., 1920.

2