Просветни гласник
0 музикллном васпиТавању
27
ради добра, опстанка и развитка рођеног племена, расе, па и целог човечаиства, мора да буде трошен и за културие циљеве. Л мислим да није потребно рећи шта значи л<ивот у културној средини. Тек тада моћи ћемо да имамо зрео јавни музички живот, који ће дати импулса и уметницима. Питање је крупно и комплексно. Има безброј детаља који се у једном сумарном чланку не могу ни додиривати ни расправљати. Довољно је само повући главну линију, подсетити на сву важност питања и захтевати: да се што пре образују комисије од најнапреднијих и ничим некомпромитованих бораца за културу у нас из круга стручно уметничког и из кругова који са уметношћу имају везе (Университет), с дужношћу да израде пројекте и законе за увођење катедре за историју музике на Университету, за увођење наставе певања у основне школе, за реформисање наставе певања у средњим школама, и за образовање једног централног државног консерваторијума. Јер наше будуће генерације морају да буду друкчије културно васпитане, ако мислимо о будућности наше земље, и други менталитет треба усадити у душе нараштајима који долазе, да би се овај досадашњи и штетни менталитет, који скоро без изузетка влада у целом нашем ^иазј културном друштву, утаманио у корену. Ново доба у које смо ушли, тражи и нову културу. Дужност нам је да је створимо. То је уједно и част којом ће се моћи поносити они који буду успели да ударе камен темељац тој новој култури. милоје милојевић,
0 ВАСПИТАЊУ СРЕДЊОШКОЛСКЕ ОМЛАДИНЕ У току рада после ослобођења, сваки је наставник морао запазити да је садашње држање средњошколске омладине, као и омладине у опште, у многоме друкче него пре рата. Због тога данашња школа нема своју стару физиономију, нема оног познатог јединства и сређености у погледу ученика на школски рад и живот. У колико се досад већ извршило неко сталожавање, у главном се могу карактерисати три виднија типа средњошколаца. Први је тип доскорашњи француски ученик, који је за три године у изгнанству примио од велике западне културе само један мали део правих културних одлика, а који је у већини случајева донео собом у отаџбину једно олако схватање живота и све погледе свео на тежњу за ситним задовољствима. Други је тип подражавалац првога, онај који није директно осетио утицај туђе средине, који је провео ратне године под окупацијом или у ропству, али који се труди да не изостане за првим у спољашњем држању,