Просветни гласник

26

ПРОСВЕТНИГЛЛСНИК

лента, јер, да се разумемо, феба иматн извесиог талента н за пауку, а пе само за уметпост, Излази ово : треба завести наставу певања као предмет за културномузикално развијање средњошколаца, давши јој обавезан карактер у I и II разреду гимназије; треба израдити програм музичке наставе на рационалној методској основи, а то ће рећи: ићи од принципа ритма ка принципима мелодије. Оставити свако певање на памет, строго радити не по слуху већ по интуицији и са музикалним разумевањем, на тај начин што ће се музика учити не из књиге него из песме, из ритмичких и мелодијских вежби, солфеђирањем. Треба припремити децу за ову наставу прикладном и на здравим уметничким основама заснованом наставом певања у основној школи. То треба чинити теоријском наставом увек оживљеном певањем, и у обиму који одговара деци из основне школе. Да би се та настава у основној школи могла изводити, потребно је у учитељским школама предавати музику на ширим основама и са преласком и у област музичкога сазвучја. У учитељским школама треба и виолина да буде обавезан предмет, с тога се не сме нико примати у учитељску школу ако нема беспрекоран слух. Ово треба да важи и за богословске школе, с јединим ограничењем у настави виолине. Јер свештеник и учитељ су носиоци културе у ширим слојевима народа. У томе смислу ти су културни носиоци и војници, с тога и официрски подмладак треба да учи у нижој школи војне академије певање с погледом на музичку естетику, као обавезан предмет. У тим школама се постављају основи за схватање културне вредности музичке уметности и њене естетске садржине. Али да би културан члан друштва могао потпуно да продре у суштину музике, да би могао не само да је осећа, него да буде и регулатор музичког развијања код једног народа, да би могао да има извесног разложног критеријума, који би значио ослонац за све слободне уметнике који стварају и раде пред јавношћу, а који су данас изложени површним, завидљивим и недозвољеним гестовима појединих новинарских сарадника, лишених потребне музичке културе да би смели критиковати уметничке подвиге музичара, неопходно је потребно да се не стане код наставе музике у средњим школама. Тек на Университету, на месту где се дух развија до дефинитивног замаха и где се улази у зрелост, или бар релативну зрелост, тек на Университету треба ставити последњу тачку у музикалном васпитавању омладине : наставом историје музичке уметности и семинарским радовима, који би били у ствари концерти уметника који оживљавају пред слушаоцима, са научничким тенденцијама, стилове разних струја из историје музике. Тако образовани чланови друштва умеће да разумеју важност свију грана културе и, у служби отаџбини на разним пољима, они неће никада заборавити да један део енергије коју трошимо