Просветни гласник
62
ПРОСВЕТНПглдснпк
високу тврду крагну, црн капут (реденгот, јер има два репа), мало отвореније панталоне, цилиндер, штап или амрел (зависи од времена), спакујем књиге у куфер (овде сви носе књиге у малим куферима), попијем кафу, изађем, узмем отобис или метрополитен, и око девет и четврт стигнем у школу. Моја је школа једна од најчувенијих у Лондону; то је једна стара зграда из 18 века (други би је срушили, али Енглези поштују традиције); она комуницира једним тунелом са чувеном Весминстерском црквом, којој сама и припада. „Дакле, продужујем. Кад стигнем у школу, уђем у једну велику салу где оставим ствари — цилиндер, штап, куфер — и где ми стоје књиге. Ту седим до 9 и '/а и читам новине: свако јутро момак доноси ђацима новине, и то бесплатно, — сигурно школа плаћа (где би то било у Француској!). У 9 и V 2 , молитва. Имам енглески молитвеник. Све двоје и двоје увлачимо се у влажан и мрачан тунел који је направљен од самих гробница. У цркви — то је најчувенија енглеска црква — сваки има своје место. Ту се молимо... „У десет почињу часови и трају до један; онда ручамо. Храна је, без претеривања, врло добра: сваки дан имамо од прилике месо, салату, колаче (фине) и сир. Ја за мојим столом највише једем (за мојим столом има тридесет ђака), али то није чудновато кад би човек видео малу количину коју узимају други ђаци. Највише добијамо колача, а они баш то — чудна ствар! — најмање једу, тако да ја, у место да узмем по један колач, узимам по неколико (данас сам тукао рекорд са шест, и то не малих). „Одмах после ручка уђемо у једну салу где су разне игре (главне су игре: билијар, кугле, тенис за столом), и ту седимо пола сата, док нам се мало храна свари. После тога идемо на пресвлачење. Сваки ђак мора да обуче беле ципеле, дугачке беле панталоне, белу кошуљу, појас, џокејски мали качкет и нарочити плави капут са школским грбовима. Кад се сви тако трансформишемо, пођемо у поље или на веслање (Тћатеб). Ко иде у поље, он игра крикет (спске!); то је једна игра непозната на континенту. Они који хоће да веслају скупе се у групе од по десет ђака; свака група има свој чамац. Ту играмо до четири сата, и враћамо се у школу да се преобучемо. Некад имамо после подне школе (један сат), а некад не. Пре него што пођемо кући, идемо на молитву, и после тога нам се опет засјаје цилиндери... идемо кући. Неког дана човек није расположен да игра: ту је библиотека. Сад читам „Монте Криста". Има и сала за писање; из ње ти ово писмо и пишем. Столице нису дрвене, него комотне фотеље (где би то било у Француској!). Ко не игра и не чита, купа се у басену (72 м. дужине на 20 м. ширине), у коме може човек комотно да се удави (на једном крају 70 см., а на другом 3 м.). „Као што видиш, има све: игра, читање, велики басен, и чак врло добра храна, само мало сува . . " Наш додашак. — Уз ову свеску, ми шаљемо као додатак, у нарочитој брошури, сјајну беседу коју је Г. Р. Поенкаре, бивши Председник Француске Републике, изговорио приликом пријема маршала Фоша у Француској Академији, и која, збијено, даје јасну идеју о улози Француске у последњем рату и о њеним жртвама. Ту нам је брошуру изволело ставити на расположење Француско Посланство у Београду, да је раздамо свима нашим читаоцима.