Просветни гласник

72

ПРОСВЕТНИ ГЛАСШ1К

се, добрим делом, у колико иам се часови не поклапају, месецима не виђамо. Ја сам пре неки дан ословила госиођицу Тодоровићеву као госпођицу Ристићеву.., Слежете раменима. Срамота, наравно, моја срамота. Плаву ону, румену и здраву госпођицу гледала сам нола године дана у трећој гимназији ; гледала је баш с интересом, с интересом човека који не зна шта је то здравље и трчи за здрављем као дете за сликом. Али ја, видите, никада нисам питала како се та госпођица зове; и да ли је срећна што је здрава; и да ли можда ипак нешто и њу боли; да ли може бити и здравље боли, кад пусто ово наше срце све боли?... Је л' те да су то лепа питања? Али ето ја их никада нисам поставила, и нисам се баш много ни застидела кад сам најзад стару своју другарицу морала запитати : молим вас, ко сте ви управо, и како се зовете? Да, ми једна- другу успављујемо, умртвљујемо, учимо се узајамно не интересовати се другим, не показивати и не давати себе. А како и зашто то? Зато што у нама, културно недорађенима, кроз свет непроведенима, у друштву слабо дочеканима, у нама нема ширег духовног и научног интересовања; нема духовних чежњи; нема музике живота; нема оног финог естетичног нагона који тера да се човек око човека савије, да се онај који до нас седи, нагони да рашири зенице, да каже како се зове и оним' својим именом које у каталогу не стоји, да каже куда лута кад му је тешко, и како лудује кад му је лако. Кад бисмо биле толико културне и диференциране, толико живе и жељне, скочиле би страсти и моћи у нама, тренирале бисмо се, мегдан бисмо делиле, категорисале бисмо се, с једне стране бисмо се разишле, али с друге стране бисмо се заволеле, начела бисмо истакле, и побеђивао би ко је бољи јунак и чија је боља војска. Карактери би се муком и задовољством формирали, личности би на површину искакале. Не би онда лако било ни министру, ни директору једну жилаву и прегнантну личност ни покорити, ни заварати. Дошавши до родитеља дечјих, дошли смо управо до дубине проблема. А дубина проблема је у томе да се у тражењу кривице иде даље од човека и друштва као конкретних чињеница; да се иде даље од нечије силе, спекулације и тупости; да се тражи грех свију место греха појединца; да се нађе дефект у суштини место дефекта у капрису или некултури. Крив је и министар, и директор, крива сам и ја, криви сте и ви, али је кривља од свега тога атмосфера духовног живота целог људства, Када бисте се часом могли преместити у слично удружење француско или еиглеско или немачко, и пред сличну катедру и сличног говорника, код тих великих и културних народа, оно што бисте тамо чули било би опет незадовољство, опет протест, уздах, револт и претња. Наравно, тамо ти протести потичу из виших сфера и иду у вшпе сфере, у сфере луксузнијих и естетичкијих потреба, али и тамо су несташице