Просветни гласник

ЛИЧНОСТ НАСТАВНИЦЕ У ШКОЛИ

71

образованих као он, и много боље образованих него он! Не, не, нема човека који би заузео то место, кад не би носио у себи ону примесу да на то место долази као ренрезентант супериорнијег рода, као господар, као деспот,- који, ако му је воља драга, може баш и саслушати разлог и увидети право, али не мора, него суди и заповеда и издиже се суверено мушкарством својим. А то је појава која, најблаже речено, подсећа иа Кнез-Милоша и његов бедни Совјет. Такав директор, ма колико он био добар или пажљив човек, понижава личност наставнице. Гон.и је да се сама крије и брише, да би побегла испред тако болног одношаја. У одношају наставница једних према другима има нешто врло занимљиво и специално код нас. У свету, тамо где је иаставници од личности њене осигуран већи или мањи део, у узајамном одношају колегиница искачу, као рељефнији моменти, имитовање, одушевљење и надметање с једне стране, завист, бушкарање и потискивање с друге стране, и, као трећа сиеција, специја слабих личности, напуштање самосталног става, прилажење под туђу заставу, и јачање једног или другог малочас споменутог логора. Како видите, има свачега, лепог и ружног, као у свакој људској заједници. Али тако се живи, бори и ради, јер, како сам једном већ споменула, добро и зло упоредо дају своје енергије прогресу и идењу напред. Код нас је сушта противност. Своју позу Коломбине са испуштеном душом не иапуштамо ми ни једног тренутка. Другарице до сржи костију и ио положају, и но раду, и по позиву, ми седимо, не живимо него седимо једна поред друге као ред погнутих, смртно оптерећених кариатида. Јесмо ли истог или разног темперамента, не мења ствар. Предајемо ли исти или различит предмет, не мења ствар. Јесмо ли девојке, удовице, мајке или нисмо, не мења ствар. Јесмо ли лепе или ружне, младе или старе, не мења ствар. Спрема ли се једна да се уда, а друга да умре, не мења ствар... Ако ми досад нисте веровали да смо поубијане личности, после ове галерије од констатација ја мислим да ћете одмах видети како остатак од личности својих убалсамирамо ми саме. Што се једна другом не одушевљавамо, што једна другу не студирамо, што једна од друге не учимо, то, у овако мало културном народу какав је наш, и у овако мало естетичкој и финој установи какве су наше школе, није може бити ни чудо. Али што једна другу живим оком не одмеравамо и не сондирамо, што једна за другом каткад не уздахнемо, што једна другој не позавидимо, ћопа Ме или та1а НсЈе, свеједно, то је врхунац чуда и нечувености. Неко ће од вас можда помислити да се и одвише знамо, одвише виђамо, па смо једна другој додијале. Боже сачувај! Ми се скоро никад ништа не разговарамо, ми многима од другарица ни име не знамо, а камо ли да знамо породичне околности и личне невоље и кризе, Ми