Просветни гласник

70

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

и началник. Сви би дошли. Али наш ја менталитет да смо се родили да претрпимо судбину. И према томе онда, у разним одељењима Министарства Просвете, што даље од нас, наравно, јер судбина ће само тако моћи бити судбина, седе људи и измишљавају и украјају нам судбине, и кад их створе, пошљу нам их у запечаћеним, великим, судбоносним писмима. Као оно што су султани слали својим чиновницима велика судбоносна писма с гајтаном унутра. У Штокхолму сам једне године присуствовала седници наставница женске гимназије. Седница без директора, чисто наставничка. Упада одједаред један омален човек с наочарима, и смеје се од самих врата. Мислим, биће неко из фамилије, муж или брат неке наставнице. Министар просвете, кажу. Пита наставнице јесу ли све здраве, пита има ли што ново у школи, јер скоро два месеца дана није долазио, и вади из портфеља нацрт неке уредбе, и оставља га на преглед и претрес својим чиновницима, јер се у уредби баш о њима ради. Клања се и иде. Ја сам мислила да је то сцена из Гогољева Ревизора. Да је то био само швиндлер Хљестаков, а кад прави министар дође, ако уопште дође, да ће тај гром мало друкчије пући. Али сам се после осведочила да је оно ипак био прави министар просвете. Код нас је пак менталитет тај да оно што наставницу има да снађе, или што њој и њеној средини рада предстоји, то министар и началник морају измислити без икаквог контакта и споразума с њом самом, у најбољем случају према реферату директора, који такође нас, крв и жиле завода и рада, прескочи, а у куверат залепи само измишљену судбину нашу, или на савет још неких људи, али по могућству из пете мушке гимназије ако је реч о првој женској гимназији. Сем тога, министарство наше нам постиђује и понижава личности још и сиротињом. Мени би, са овога места и под истакнутим насловом, спадало директно у дужност говорити о сиротињи наставнице у гимназији, која, ако није књижевник, ако није новинар, ако није шнајдер или швиндлер, репрезентује једног савршеног бедника који се свега одрекао и свачега је жељан. ја ћу ову тему на пречац прекинути, а ви ћете, надам се, на пречац погодити зашто. Да посматрамо сад мало директора. Када бисмо ма у једној нашој средњој школи имали жену-директора, онда би се одмах успоставила логична и начелна равнотежа, и мушки директори наши би постали вођи наши и старешине наше, или но годинама рада, или по вишем образовању, или по некој особитој школи принесеној жртви. Али женског директора нема ниједног, а мушки директор је једини мушкарац на хиљаду жена. Замислите, молим вас, хиљаду жена, и међу њима један човек! Какав је то, за Бога јединога, општи меиталитет, кад се хиљаду жена воле дати водити од једног човека, и кад тај један човек пристаје да води хиљаду жена, међу којима има исто тако старих као он, исто тако