Просветни гласник
ЛИЧНОСГ ПАСТАННИЦЕ У ШКОЛИ
69
се доврши, ја, кад најзад проговорим, могу рећи мало, могу рећи ие оио што ви очекујете, али морам рећи живот и истину. Истииа, коју данашњим својим предавањем подвлачим, та је, да паставница као личност не постоји у школи. Она постоји само као члан дружиие, као сарадник, као фактор, појава или формула, као све то и штогод хоћете друго, само не као личност, као сила која из себе живи, и из себе управља и ради. Ви сад, знам, још увек онако испод очију премеравате ову или ону моју другарицу, тражећи да ли се некако може и видети то насилно и грешно о чему ја причам, и као још увек слежете раменима, и питате се: па шта им ко тако страшно ради? Наш је случај у том погледу помало случај оне несрећне Коломбине из француске трагикомедије, коју Пјеро није ни заклао ни обесио ни тукао, само ју је везао за кревет да не може да мрдне, и онда, голицајући јој табане, терао је да буде весела, да се смеје, да муку и осуду своју не позна. Али, мало по мало, смеј и шала се претварали у грцање, усне Коломбинине се искривиле, очи се крвљу покапале, из гуше се почели ломити јецаји ужаса, и, напослетку, жена коју нико није убио, испустила је душу. Ми, наставнице, не испустимо додуше буквално душу, али испустимо оно што је за нас, као умне и естетичне факторе, исто што и душа, испустимо личности своје. Не умремо, али се разлабавимо и расклопимо у ономе своме склону у коме смо једино оригиналне, па према томе и занимљиве и јаке, а онда је са снагом у нама свршено. Личност, то је додуше једна од најтврђих и најнепролазнијих основица дубоко у бићу човека, али је уједно и једна од најосетљивијих појава на површини човечјег живота и рада. Личност, да може да дејствује, тражи слободу, негу и љубав. На ове речи, ми, покојне личности, смешимо се бледим једним и резигиираним осмејком. Али, одједаред, у нас улази мало живота, јер ето чујемо како се интересујете невољом нашом и питате: па ко нас је везао, ко је личности у нама пригушио, ко је наш свирепи Пјеро? Ми их имамо четворо. Један је Министарство Просвете, други директор, трећи ми саме једна другој, а четврти, и главни, родитељи ученица наших. ја сам већ довољно остарела у школи, али досада ниједан министар још није дошао до нас, нити је кадгод нас к себи позвао. Школа, ова или она, или наша, то је за њега зрно једно, једнако и исто с другим зрнима у низу дугих бројаница, с којим бројаницама, по чудном неком церемониалу, не моли се Богу министар, него његов началник. Али и началник нам не долази. Не шаље ни свога секретара. Ни секретар свога писара... Зашто? Зато што нам је менталитет такав и крв таква. Кад бисмо ми осећали да смо се родили зато да радимо, а министар да је постављен зато да с нама заједно ради , министар би дошао. Дошао би