Просветни гласник

68

склоним се с прозора. Кад, опет једног дана, директор онако у разговору рече да долази још једна нова зграда. Где, по Богу! Па ту, с друге стране... Тада, пропишта у мени личност. Али не личност наставнице, него личност шуминог питомца који с гором и дрвећом дише. Пропиштала сам огорчено. Знам да ми је лице било узверено, да су ми руке дрхтале, да ми је у очима стајао ужас. Директор ништа није опазио, ништа није осетио, ничега се није сетио. Није ме ни чуо... А како би и могао. Ја нисам у ланцу његових идеја. Министарство и директор и деца. Ко је ту у школи сем министарства, директора и деце? Чија је та школа и башта сем министрова, директорова и дечја? Тако је. Тако је. Опет тишина... Једнога дана затим ударшне будаци. Сахрана. Опет се сахрањују травке и дрвета и ваздух и слобода и здравље, а долази касарна. Долази гадни, неукусни црвени зид црне тамнице... Тада, одједаред, устаде мртвац у мени, тргла се у мени свест о мени самој: Кад ја у тој школи радим и живим, кад у њој цветам и венем, кад с њом имам или губим и име и глас и част, онда је та школа моја, та је башта моја, то је дрво моје, сваки камен и свака травка су моји, и нико на свету не сме без мене и преко мене ни рушити ни зидати, ни засађивати ни чупат.и! Не дам будаку да удара по бусењу јер удара по мени, не дам посећи дрво и сахранити башту, јер не дам себе сахранити и се~ћи!... Да вас сад запитам, као и у првој иричи, шта је из свега тога изашло ? Опет не оно што ви мислите. Директор ме није дао везати као лудог краља Лира. Није. Он, човечни директор, осетио је да имам право, назрео је обиђено, увређено достојанство, престао је да се опире. Настао је тужан тренутак. Ја сам њему покварила радост, он је у меии кренуо море горчине и разочарања, дрвета су легла у гроб, касарне стоје — човек а би бризнуо у плач, и ништа друго. Погледали смо се чудним, мирним погледом, и отИшли смо свако на своју страну. Њему једна седа длака више, мени једна седа длака више. Не знам колико сам ваше пажње и одобравања досада заслужила, али мислим да се нећу преварити ако као једну од ваших примедаба наведем ово: она, говорећи о наставници, с наставницом заједно трепти и дрхти. И ако сте тако почели мислити, добро сте почели. Не знам само да ли сте добро и завршили. Да т. ј. са данашњом нашом интелектуалном зрелошћу, и са данашњом нашом храброшћу у констатацијама, једино такво лице и може домашити истину и факта које са својим објектом живИ и дрхће. Суђење без рефлекторног саосећања на рођеној савести, жаљење без рефлекториог саосећања на рођеном срцу, то су хладне ватре, у које мн, данашњи људи, више не верујемо. Ја, која седамнаест година гледам у живот наставнице, и то с краја на крај Европе, и која седамнаест година ћутим као заливена да ниједну кризу и ниједан ироцес ни у себи ни у околини не пометем нре но што