Просветни гласник

ЛИЧНОСТ НАСТАВНИЦЕ У ШКОЛИ

67

ничком, па и по Талијану, а душама нашим продрмуса понекад само латинац, најјача личност у колу наше тадашње лросветне гарде. И кад се њега, јунака идеала, сетимо, ми се поводом њега сећамо и његових претностављених, јунака дужности и свести, који су високе своје титуле у џеп трпали, а пуштали да суплент један, који је био личност, њима смета, нама влада, а прогресу помаже. То је било тамо далеко на северу, где сија једно шкрто сунце, где се говори једним тврдим, одмереним диалектом, где се људи, зато, прибијају уз топлоту и раскош човечјег духа и душе, не питајући за ранг и традицију, не вермајући троми, матори менталитет неке епохе или неког поколења, него се купећи око жиже јаке индивидуалности, па ма се та индивидуалност нашла и у форми једног суплента, и у форми једне наставнице. А код нас? Допустите ми уздах. И допустите ми одмах рећи да он долази не само из срца у коме је нешто заболело, него долази и из главе у којој је нешто заболело. Јер је за суђење једног разумног човека тако стидно и нелагодно кад, с једне стране, може упрти прстом у злотворе своје, и казати: криви сте; и онда опет доживети један скоро трагичан момент где онај који вас је негирао, који вас је везао, испада одједаред лице које је такође везано, и које као такво не зна слободу, и не зна да вам одузима слободу, које не слути докле би се све могле прострти дужности једне јаке личности, и не зна да тој личности у самим дужностима њеним смета. Казаћу вам другу причу. Служила сам у школи једној, у стереотипној нашој женској средњој школи, дакле у страћари, олупини, тамници ; служила сам тамо са другарицама, са једним добрим, човечним управитељем, и са једном лепом баштом. Психологија тога управитеља је била да је дужностимћ и радом својим био везан за своје министарство, а љубављу својом за децу. Да за нас, наставнице, није био везан ничим, то није знао ни он, нисмо знали ни ми, јер наш школски менталитет познаје као силу министарство, третира као објект ђаке и т. зв. програм, а бакће се узгред са наставничким персоналом у толико у . колико тај персонал тражи бољу плату. Елем, директор наш, у бризи својој за децу, реши се, и, сасвим без наставница, са Министарством удеси да ће сахранити један део баште, наваливши јој на гроб зграду, и од касарне са х одељења начинити још већу касарну са х-ј-у одељења. Наставнице су о том догађају обавештене онда кад им се пред прозорима дигао зид. Стресле се. Ја, допустите ми једну личну дигреСИ ЈУ> Ј а > коју је, сироче без мајке, зелено једно дрво загрлило и одљуљало, ја сам се стресла више од свију. На томе се свршило. Да питам, да протестујем, није ми ни на ум пало. Откуда би и могло, је л' те? Дакле кућа се зида. Из предње зграде видимо башту и дрвета само још с једне стране. Тешко погледати. Свако гледање као и растанак. Уздахнем,