Просветни гласник
74
ПРОСВЕТНИ ГЛАС ИК
којима дете своје кроз удадбу дајете, блиским рођацима сматрате те људе од тога часа па до смрти. А да ли вам је кадгод пало на ум да увођење девојчице у школу значи акт један у коме има исто толико гтотреса и садржине, можда и више. Јер зету и његовој породици дајете готову жену, зрелу, себе свесну, одређену, довољно стару и очврслу и у костима и у мозгу. А нама доводите и дајете нежно, осетљиво, савитљиво, недорањено, недоваспитано, као мехурић празно створењце, према којем једна готова личност и снага наставничка стоји као оракул пред верујућим, као чудо пред немоћним. Дете трепти, доживљује, памти утиске од школе и јаке утиске од наставника за цео живот, боље их памти од свих својих авантура. А родитељи ? Трепте ли они? Долазе ли у школу док не запамте сваку стварчицу с којом дете живи? Долазе ли наставници у школу и у кућу док јој се у душу не упишу? Помишљају ли кадгод да се на тој и тој дрвеној клупи боље и дубље исплакала њихова девојчица него на мајчином крилу? Помишљају ли да исповести дечје наставница дели са мајком? Да наставница присваја и усваја дете с којим годинама живи? Помишљају ли да је наставница ближи род од кума и од старог свата? Јер се она тако рећи крвно везује за своју ученицу. Њена логика, њен стил, њени манири, њен поглед на свет, све до њених покрета и мана и узречица меша се с младим животима детета, и делови од ње остају у живчаном и крвном свету бивше ученице до гроба... А к нама, понекад само, дође родитељ који не зна у којем одељењу му је дете, не зна шта која наставница предаје, не познаје наставнице, не састаје се с њима, не исповеда им ништа, не пита их ништа. Тим путем се оида упуте и деца. Неосетљива прођу кроз најлепшу фазу свога живота. Није им необично кад за осам година дана ниједном наставнику не успеју у душу лећи, ниједнога од њих за друга, за сенку живота свога не изаберу. Шта раде ти родитељи? Сахрањују личност наставничину страшније од целог школског система, који, кад би наставници и родитељи постали удружење, морао би спасти на административну машину, на оно што је и заслужио. А удружење, не само наставница, него и родитеља средњих школа, то би био најприроднији и најлепши синдикат целог људског друштва. ИСИДОРА СЕКУЛИЋ