Просветни гласник

114

ПРОСВЕТНИГЛАСНИК

опажа свесне садржаје, то нити је могућа бесмртност душе као апсолутно несвесне супстанције (таква бесмртност не би у осталом имала никакве практичне вредности), нити је могућа бесмртност душе као садржајног свесног ја, пошто у том случају слике сећања могу цмати свој супстрат само у организму (одн. мозгу), никако не у самој души. Једина тешкоћа која лежи у претпоставци бесмртности формалног свесног ја, то је привидно потпуни прекид наше свести у моменту кад заспимо. Дубљд рефлексија уверава нас међутим да тај прекид не мора у ствари бити потпун, да за време спавања без снова наш свесни живот својим садржајем пада на такав један минимум да је тиме искључена како времена самосвест (одн. сећање на прошлост и свест о будућности), тако и свест о спољашњем свету. Однос душе према мозгу расправљен је детаљно, и ако збијено. Нарочито су показане несавладљиве тешкоће које леже у (материјалистичкој и идентитетно-филозофској) претпоставци буквалне локализације психичких садржаја у кори великог мозга, док је за тешкоће учења о простом седишту душе у мозгу показано да се све оне дају савладати на новом становишту. С проблемом материје и проблемом бесмртности душе стоји у најтешњој вези проблем трајања (одн. вечности) света промена. На основу решења квантитативног проблема света изнетог у прошлој свесци, тај се проблем на новом становишту решава на тај начин што се за свет промене тврди да није вечан у колико је променљив, а да је вечан у колико садржи множину монада у себи. По новом становишту, према томе, свет множине (чији комплемент лежи у непроменљивој једној супстанцији као извору и утоци свих квалитативних промена у свету множине) има два стадијума, један статички (стадијум апсолутног мира), и други динамички (стадијум промене), од којих је статички првобитнији, јер је од вечности постојао, пре него што се јавио динамички. Садашњи динамички стадијум не мора трајати вечито, његовим уништењем може се опет васпоставити статички стадијум, који се поново може претворити у динамички. На тај начин, безбројно понављање динамичког стадијума у вечној бесконачној будућности није нимало искључено. У глави дванаестој (стр. 337—393) расправља се проблем будућности и уништења динамичког стадијума, као и вредност живота у њему. Ту се иоказује да живот у свету промене не вреди, прво с тога што је цроменљив, и друго с тога што у њему има више бола него задовољства. Али песимистичко учење изнето у горњој књизи (т. зв. мализам) разликује се битно од песимистичког учења Шопенхауер—Хартмановог; у њему се нарочито удара гласом на променљивост живота, а затим се тврди да индиферентна емоционална стања (односно слабе емоције) испуњавају много већи део свесног живота од јаких изразитих емоционалних стања.*) *) Овај одељак изашао је и на ерпском у „Делу* аа 1912 (ев. за Фебруар и март) под насловом ,0 вредности !кивота",