Просветни гласник

124

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Даље је на дневном реду XXV збора било и једно врло добро обрађено предавање Д-р Милана Шевића: „Пред новим путевима средњешколским", поводом кога се развила врло жива дискусија. Сви су се учесници, почев од самога г. Шевића, изјаснили за потребу једне коренитије реформе у нашој средњешколској настави. Многи су истицали да у данашњем наставном програму има и сувишнога и излишнога и да се тога треба што пре ослободити. Исто тако наставу треба прилагодити што више практичним потребама наше друштвене средине. Г. Шевић је, опет, нарочито јако истакао мисао да наставу треба подешавати према индивидуалним подобностима ученика. Као принцип у настави истакао је компензације, т. ј. слободу ученика да у вишим разредима бирају предмете према својим подобностима и да у појединим предметима имају слободу кретања. Посвећена је нарочита- пажња и школи, ученицима, као и материјалном стању наставника. Наглашено је да су школе остале без средстава за рад и да треба дејствовати што енергичније да се та незгода отклони што пре. За ученике је наглашено да су осуђени у већини да живе и раде под најтежим материјалним околностима и да је с тога потребно да држава прибегне подизању ђачких домова и трпеза. Исто је тако пао и предлог да држава оснује један ђачки фонд. За материјално стање наставника средњих школа речено је да је постало не само тешко, већ управо несношљиво, и да треба тражити енергично од државе да га поправи што пре, јер је то интерес и саме школе. Наставници необезбеђени и неосигурани неће никада моћи вршити свој задатак како ваља. Извођење свих напред поменутих предлога и одлука збор је поверио новој управи, чији се рад у току године кретао у следећим границама. Прво, обраћена је иарочито и првенствено пажња да се регулише положај наставника и иаставница средњих школа који су ратом ометени у нолагању државног. испита. Ради тога је већ постојао и један законски предлог, али који није могао задовољити нотпуно оправдане захтеве наставника средњих школа. С тога је управа у једном низу својих првих седница претресла темељито тај законски пројекат и учинила у њему знатне измене. Поред осталога она је стала на становиште да треба наставнике и наставнице истих квалификација потпуно изједначити. И.у томе се нотпуно успело. На тај начин, један спор и једно начелно питање, које се провлачило кроз деценије, најзад је, настојавањем управе Професорског Друштва и добром предусретљивошћу Министарскога Савета, решено како ваља. Уредбом која је донета 14 фебруара т. г., у средњим школама женска и мушка страна потпуно су готово изједначене. Чланом 21. исте Уредбе регулисано је и нигање наставника и наставница који су служили у нашим школама Јужне Србије до њенога ослобођења 1912 године. Они су потпуно изједначени са својим друговима из старих граница, и све године проведене у наставничкој служби признате су им за личну пензију и повишице. Тиме је задовољена једна правда и искупљен један дуг према људима који су са толико пожртвовања под најтежим приликама служили предано животним интересима нашега народа. У питању о испитима Министарство није хтело пристати да се наставници који су ратом ометени да на време положе професорски испит потпуно ослободе од истога. Али је обим тога испита сведен на врло