Просветни гласник

134

ПРОСВЕТНИГЛАСНИК

конкурса за Вишу Нормалиу Школу, резериисаног мобилисаним студентима. Утисци свију професора били су одлични ; и, из свију предмета сем немачкога, белешке с ратног конкурса изгледа да су боље од бележака с конкурса за време мира. Ернест Лавис овако завршује свој чланак: „Да поновимо : озбиљност, зрелост, једрина, мушкост, снага, ауторитет, прецизност, немање празноречивости, искреност, то су особине и врлине овога конкурса. „Ово сведочанство је занимљиво само по себи, јер обећава француској Школи људе који су у стању да је подмладе и оживе ; али духовно и душевно стање које оно констатује није, очигледно, привилегија једино ученика Више Нормалне Школе. Сведочанство вреди за сву школску младеж с наших университета и наших великих школа. Сви ови млади људи су узрелили ратом; он им је дао озбиљност, мушкост. Један велики број међу њима је командовао четом или водом ; они су говорили: „моја чета, мој вод", они знају шта је то ауторитет, и по коју се цену стиче. Они су видели страшне реалности овога рата ; они су дотакли истину, страшну истину. С друге стране, они су били презасићени до одвратности празноречивошћу толиких беседника и толиких новинара; они су презрели „набијаче лобања"... Кинематограф у настави. •••- Из једног чланка о улози коју би кинематограф могао да игра у настави, публикованог у француском листу „Ева", ми, вадимо следеће редове: Кинематограф треба да уђе у школу с брижљиво проученим програмом, и да донесе своју помоћ свима разредима, од разреда сасвим мале деце до специалних курсева кандидата за наше велике школе. Држава има дужност да да израдити, за децу и дечаке, специјалне филмове који се тичу, с једне стране, наставе, с друге стране, васпитања. Јер кинематограф може да игра обадве улоге. Он је у стању тако исто да илуструје једну моралну као и научну тезу. Он је у стању, нарочито, да да предавању живот и стварност који х је оно тако често лишено. Немогућно је, у неколико редова, прегледати све примене кинематографа у школама, и овде ће се истаћи само неке. Ја бих желео — наставља писац чланка — да се деци из забавишта покажу, искоришћујући, на пример, живе цртеже, моралне сцене доступне за њих, да се изнесу пред очи других велике стране из историје Француске, да се начини читава једна серија филмова о животу великих људи, који су част човечанства; да, у разреду географије, слушаоци могу да виде ток великих река, с кутовима сваке пређене области, да посете, на платну, главне градове у свету, да се упознаду с наравима народа, и т. д. Уз те главне примене дошле би пројекције о наукама, о економским питањима, обухватајући шетње кроз индустријске градове, басене угља и петролеја, изгледе мајдана и фабрика, с прегледом напредака у справама, примере о практичном искоришћавању водопада, и друго: услуге кинематографа могу се умножити у бескрај. Најзад, доцније, за „велике", за оне који ће ући у живот, направили би се добро израђени филмови о великим социалним питањима. Буржоаским синовима могао би се показати живот сиротиње, патње простог народа, заслуге раденика; деци из народа показале би се дужности и одговорности оних који управљају