Просветни гласник

190

Проеветни Гласни^

јулска Скупштина, Министарство је вратило управи друштва исти предмет, молећи је да га изнесе и пред Скупштину, да се и она о њему изрази. И ова иста јулска Скупштина је, једногласно, прихватила гледиште Управе, давши јој, у томе питању, потпуно за право. Од учесника на Скупштини јавио се био за реч само г. Д-р Максимилијан Петањек, професор из Загреба, који је осудио мешање „црног плашта" (г. Петањекове речи) у школске ствари. На то је потписани — стекавши претходно сва права редовног члана Хрватског Професорског Друштва — затражио реч и казао ово што следује: Када би се господа југословенски бискупи, било појединачно било као колегиум свих католичких бискупа Југославије, јавили ма са каквим захтевом самостално, по својој иницијативи, онда би се са њима могло разговарати и усвојити оно што се прима, или одбацити оно о чему се има друкчије мишљење. „Ја говорим као Хрват, рекао је потписани, и као такав, као Хрват, ја правим разлику између ма каквог акта мога жупника, мога бискупа, мога надбискупа, Хрвата, који ми, о хрватским стварима, поступа по хрватској мисли, по хрватском осећању, по хрватским интересима и побудама. Али, као Хрват, ја не примам импозицију никакве стране власти, била она црквеног или световног карактера. Када се над Југославијом, када се над нама Хрватима врши импозиција од странаца, долазила она из Квиринала или из Ватикана, она оста]е,-за нас Југословене, импозиција, и ми је не само не примамо, ми је одбацујемо. С нашим бискупом ми ћемо разговарати, слагали се или се не слагали у мишљењу; импозицију странца одбијамо, категорички и апсолутно." Ту дистинкцију потписани није могао да не учини, јер све оно што сачињава његово југословенско биће, буни се противу такве импозиције. Да је остао равнодушан, он би рђаво мислио о себи и сматрао би да се огрешио о мандат не само Управе Српског Професорског Друштва коју је представљао и у оном тренутку кад је говорио као Хрват и члан Хрватског Професорског Друштва већ и сваког члана Српског Професорског Друштва Апсолутни присталица јавности, што значи и апсолутни присталица најревносиије и сталне контроле свачијег јавчог рада, писац намерно износи, на овоме месту, ову своју делимичну активност, да му другови ако их има таквих -- које је он представљао и који се не би слагали са оваквом његовом акцијом, изразе своје неповерење. Једна једина ствар, која је, несумњиво, најважнија, јесте ова: нека свако изнесе своје гледиште на оно што зовемо јединство нашега друштва, нека га изнесе одређено, потпуно, и онда ће се видети да ли Југославија има у нама представнике потпуног јединства или представнике једног јединства условч>еног већим или мањим бројем подуслова. МИОДРАГ РИСТИЋ