Просветни гласник

Оцене и Прикази

191

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ ј»1ез Рауо1, 1.с Тга\>аИ 1п1е11ес1ие1 е1 1а Уо1оп1е, .чиНе а ГЕс1иса1Јоп <1е 1а Уо1оп1е. Р. А1сап, Рапз, 1920. Ово је дело написао Жил Пајо, ректор Академије Екс-Марсељ, аутор многих ваљаних књига педагошких и филозофских. Најважније су му: „Васпитање воље", које је преведено на једанаест језика, па и на наш, где је дочекало 2. издање; „Веровање"; „Освајање среће"; „Морал у нјколи "; „Течај морала"; „Учитељима и учитељицама"; „Васпитање демократије"; „Учење вештине писања". Као дугогодишњи просветни радник, Пајо је запазио да многи ђаци не умеју да раде свој посао, да упропасте миого времена и снаге при раду, јер не познају методе рада, не знају законе умне радљивости. „На сто ђака нема ни један појма о томе какав метод рада највише одговора његовој енергији, природи његова памћења и стању његова здравља." И сам писац жали што није у своје време сазнао праве методе рада, засноване на психологији, услед чега је изгубио много времена. Сећајући се свога школовања, он вели: „Ниједан од мојих многобројних професора никад ми није давао савете како ваља да радим". Ово су побуде за постанак горње књиге, у којој се излажу, на основу психологије и хигијене, најбољи методи умнога рада, дакле и школскога. С тога ово дело заслужује пажњу наставника и ђака свију врста школа. Писац исказује наду да ће ускоро доћи време кад ниједна школа неће бити без свога директора рада, једног васпитача који ће врло добро знати психологију, и чији ће нарочити задатак бити: да практично изводи и примењује методе рада у школи. Он ће давати сваком детету, према његовим способностима, нарочите савете за рад. Он ће поучавати ђаке како треба да уче своје лекције, како да се служе речником, граматиком, како раде задатке из латинског и француског језика; како да праве изводе и како да их класификују. Вредан је пажње пишчев савет да не треба расипати умну енергију на читање многих књига и новина, као што се то данас чини. Он препоручује да се чита мало, али ваљано, са размишљањем, и то најбоља дела, или —како их он назива „краљевске књиге". У опште, Пајо разликује четири врсте лектире: 1) професионалну или стручну; 2) допунску, ради допуне студија; 3) лектиру ради моралног образовања која треба да припомогне образовању личности, карактера; 4) забавну, ради разоноде. По себи се намеће овде мисао о организацији свеколике лектире, како би се умна снага економисала и концентрисала. Пајо много полаже на концентрацију снаге а мисли, пажње, ради успешног умног