Просветни гласник

Белешке

199

„Професори који су участвовали у рату имају у највећем степену ту реалистичку тенденцију која, срећом, не искључује култ чистих идеја. То су прави професори енергије." Удружење професора у Њу-Јорку. — Ситуација професора и радног света толико је друкчија у Здруженим Државама од њихове ситуације у нашој земљи, да се ту не могу правити никаква поређења. Ми ипак доносимо, као занимљив докуменат, програм заједнице професора университетских колежа, која је ту скоро образована под контролом Америчке федерације рада. Ми рачунамо нарочито, каже се у том програму, на моћ организације; њоме, ми ћемо бити у стању да убедимо оне који имају да се старају о васпитним заводима да радикалне промене треба да се изврше у настави. Ако не успемо, ми бисмо могли, поучавајући и побуњујући јавно мњење, да утичемо на наше законодавце, да их натерамо да изгласају нове законе који се тичу поправке државних школских инстигуција. Ти закони треба да садрже минимум правила задахнутих демократским идеалом и потребом да се зајемчи професорима сигурност службе и пристојна плата. Заједница удружених професора истиче, према својим статутима, следеће циљеве: 1) Развити демократски дух у васпитним установама и одредити политичке мере за примену; 2) Увећати дејство васпитних установа осигуравајући наставницима што је могуће боље услове за вршење њихове професије; 3) Учврстити између наставника везе узајамне помоћи и сарадње; 4) Сарађивати с радничким организацијама, да би се добила поправка животних услова и развио демократски дух у индустријском, друштвеном и политичком животу заједнице. О једнакости права. Г. Ж. Лансон, директор Више Нормалне Школе у Паризу, познати књижевни историчар и један од најтрезвенијих и најтемељитијих духова модерне Француске, публиковао је недавно у Аналима серију чланака о женским средњим школама. Између осталога, Г. Лансон констатује неколико основних и неоспорних истина: прво, да женске имају права на културу, и на сву културу; друго, да оне треба да могу да се служе том културом, и греће, да правда захгева, између људи и жена, једнака права и једнаке изгледе на успех. Али Г. Лансон извлачи одмах из те последње истине последице које изгледају неочекиване, јер ми нисмо навикнути да гледамо ту страну питања. Ако жене, каже он, треба, сасвим праведно, да имају иста права као људи, исто је тако праведно и да ствар буде обратна, и да се са људима поступа равноправно као и са женама. Међутим, има једна ствар у којој жене имају преимућство над људима и којом су људи страшно „хандикапирани" : то је што жене немају војне обавезе; последица: узмицање над људима за годину, две или три. „Има само један начин, наставља Г. Лансон, да се уклони та замерка: то је да се наметне и женама које желе да добију дипломе резервисане досада људима и хоће да експлоатишу социјалне користи тих диплома у утакмици са људима, истовремена служба, не војна, већ цивилна... Док млади студенти служе у касарни, зашто младе студенткиње не би служиле исто време у болници, у диспансерима, у сеоским, граћанским и популарним „фоајеима",