Просветни гласник

4

14*

Друштвени Задатак Уметности 203

место оно само заузима у уметникову мишљењу, и којшко је овоме стало до његова уважења. Од тога часа оно постаје с њим солидарно, и од њега захтева да не ради за се, но за читаву задругу. Уметник је по томе дужан да свој рад удеси према општем плану друштвене уредбе, којега је и сам део, и на тај начин из једне појаве која је у почетку имала чисто субјективан смер, рађа се с временом једна еминентно друштвена функција. Уметност, коју је створило индивидуално осећање и друиггвена солидарност преобразила, дели ту судбину са многим другим социјалним функцијама, те би неозбиљно било тврдити да се она, ступајући у службу задруге, понижује и од свога циља одступа. Напротив, особина је сваког друштва да лична напрезања употребљава као покретну снагу за своје културне циљеве. Напредак целог друштва, као и појединих чланова у њему, зависи о примени тога принципа. Једном речју, сав је културни рад у томе да се личне емоције и личне енергије одврате од њихова егоистичког циља, и да се вешто употребе у корист заједнице. Друштво, држава, то су прости механизми који се крећу по импулсу појединачних напора. Прохте ли се коме да, према томе, уметност која служи национално-државним циљевима, обеди утилитарством , то њени представници имају право да слегну раменима. Утилитарство ? Па нека буде. Међусобна солидарност, то је изворно правило, исконски закон сваке људске задруге. Ко двоуми о томе да је уметност, од вајкада, врпшла улогу точка и то врло важног точка — у друпггвеној машинерији, има само да баци један поглед на исторнју лепих вештина. И, на првом месту, нек прочита песничка дела из старине. Затим нек се обазре на вајарсгво и сликарство Египћана, Асираца и Јелина. Свугде ће видети како уметници стоје у служби друштва и државе. Њихова дела славе редовно богове, краљеве, националну заједницу. Они подижу углед вери, државним установама, отаџбини. Омир приказује богове и јунаке јелинског племена у крвавој апотеози њихових великих подвига. Есхило, Софокле и Еврипид износе на позорницу мите и скаске из грчке историје. На Акрополу и Партенону блистају се у мрамору богови отаџбине, заштитници општиие, истесани мајсторском руком уметника-родољуба Фидије. Незнани музичари из старине, чија се имена и дела изгубише у тминама историје, стварали су вероватно и сами своје хармоније да би њима величали религиозну службу у почаст богова. Зађемо ли из паганске древности у хришћански средњи век и хуманистичку Ренесансу, свуда у току векова наилазимо на исту појаву: уметност стоји увек у служби великих друштвених установа: вере, народности, државе. II Међутим време не мирује. Друштво напредује и, напредујући, оно се и само преображује. Појавом модерне демократије, јављају се нови