Просветни гласник

204

Просветни Гласник

правци, нове погодбе друштвеног живота, чијем утицају не може да се отме ни сама уметност. Она том утицају подлеже у двојаком правцу: у правцу духовном и економском. Освитом нових времена уметност мења и своје судије и своје муштерије. Пре је довољно било да се уметник допадне малом броју људи, или чак једном самом човеку, ако овај располагаше влашћу. Данас уметност тражи своју клијентелу у широкој маси, која јој даје своје Меценате и својеуметничке критичаре. Уметност, са своје стране, не само што гомили даје естетичког уживања, него јој нуди и поуздано средство за сузбијање беде од које свет данас највише пати, а то је специјализовање рада у свима областима људске делатности. Строга подела разних позива и заната, то је заиста једна од најкрупнијих појава модерног живота. Свако данас обрађује своју особиту њиву, или боље, обрће своје нарочито коло. То се може да каже за умног радника, али још већма за простог занатлију. Нема готово више посленика који би позван био да својом руком изради све саставне делове једне столице. Неко без престанка деље ножице, неко плете трстику, а неко удешава осталу дрвенарију. Шиваћа игла проће ваљда кроз десетак руку док се савршено не изради. Није без узрока речено да је у новије доба радник претворен у машину која вечито понавља исте покрете. У том једноличном послу човек је принуђен да се морално атрофизује. Његова душа страда. Све остале његове способности, сем оне једине коју непрестано вежба, морају да обамру, да се укоче. Каква разлика између тог аутоматског посленика и пунокрвног човека талијанске Ренесансе, којему се толико диве културни историчари! Ништа људско оним дивним људима не беше туђе. Научници, као Пико дела Мирандола и Леон Батиста Алберти, беху нека врста покретних енциклопедија. Микеланђело слика, теше мрамор, зида Петрово Кубе, пева узвишене песме. Бенвенуто Челини, скулптор и кујунџија, влада по вољи и пером и мачем. Леонардо да Винчи — „свезнајући Леонардо" — претвара у дело што год му кроз главу сине, од Тајие Вечере до справе за летење. Модерни човек, прикован уз своју монотону задаћу, може тим људима само да завиди; изједначити се с њима неће никада. У њега једна једина способност може да се развије чак до хипертрофије; све остале његове способности, у колико их има, морају да се атрофизују, да угину. И томе стању, на жалост, нема и не може да буде лека. Подела рада сувише је корисна заједници, а да би је се појединци могли да отресу. Она је, у осталом, један од услова модерне индустрије, те према томе услов неминован. Но како човек не живи о самом хлебу, то у људском животу има тренутака у којима мисаони створ, осећајући отужност своје аутоматске улоге, зажели да постане опет део широке моралне заједнице у којој се креће. Дође, наиме, час кад осећај затражи оброк чистог, непомућеног