Просветни гласник

Друштвени Вадатак Уметности

205

уживања. Стога људи који, у новије време, проучавају сложени механизам модерног живота, узеше преда се да пронађу начин како да се човеку опет поврати оно што му одузе развитак индустријализма и строга подела рада. Они себи поставише питање: како да од укоченог специјалисте опет направимо једно равнотежно, хармонично биће? И људи дођоше до закључка да то спасоносно средство може да буде једино умегност. Чак и људи ниже образованости, без особитог великог напора, могу да у некој мери однегују своје уметничко чуство. За то је, у већини случајева, довољно имати очију и слуха, имати топло срце у грудима. После извесне рутине, постојаном праксом коју човек стиче посматрањем и слушањем дела лепе уметности, готово сваки од нас може дотерати дотле да, ма и не разбирао све техничке и естетичке лепоте једног уметничког дела, осети његову драж и у њему примерно ужива. Уметност је дакле она која модерном људству може да да оно чега му највише недостаје, средство, наиме, којим да опет постигне душевну равнотежу и пуноћу живота. У томе је, како неки социолози мисле, велики, узвишени задатак уметности у данашњем демократском друштву, које се оснива на култури обележеној строгом поделом и специјализацијом рада. Уметност подиже човека из сухог и прозаичног аргатлука, те га уводи у вишу сферу живота. У тој ведрој атмосфери, зачмали дух добија опет своју еластичност; угнуте груди поново се шире; крњ човек постаје потпун. Роб машине, или нарочите струке, постаје опет слободан и свестан човек, — човек који ужива у свима лепотама неба и земље, и који са својим саљудима узима учешћа у свима питањима моралног живота. Укратко, задатак уметности у данашњем друштву је у томе да човека, који је потчињен сувише специјалном послу, ослободи посла и да божјем створу, стегнутом под јарам машинског и аутоматског рада, поврати изгубљену радост и достојанство живота. Међутим уметност, којој је та висока и благотворна улога намењена, не може да буде она недисциплинована и анархистичка уметност која је, у очи рата, своје оргије славила, и која је своје апологисте налазила чак и међу нама, Јужним Словенима. Та уметност, која се оснивала на разузданом индивидуализму, бејаше претежно порекла немачког. Главна јој тежња беше да се ослобађа наслеђених правила и да слепо јури за новинама. Манија да се литерарна дела котирају према томе колико је у њима „новога", донесе нам једну настрану жетву, колико у уметности, толико у литератури. Разуздани индивидуализам као да беше себи поставио у задатак да прогласи банкротство старих угледника и старих принципа. Но, бунећи свет против сгаре дисциплине, бунтовници поткопаше најзад сваку дисциплину. Обожавање „новине", уочене као обележје талента, донесе собом збрку појмова, журњаву, хиперпродукцију, зазирање од солиднијих дела, опадање укуса и нај-