Просветни гласник

206

Просветни Гласник

безочнију рекламу. Но како индивидуализам без чврстог основа води хаосу и анархији, тако се и тај уметнички анархизам, уочи светског потреса, налазио већ у потпуном расулу. Последњи представници тог уметничког иравца, или тачније рекавши, тог уметничког лутања, изгледаху нам као генерали једне растројене војске, — војске која се распала на вежбалишту, не доспевиш ни да се честито извежба у оружју. III Крајње је међутим време да се уметност врати својој културној мисији, која се састоји у томе да уметници, својим свесним радом, учествују у изграђивању националног живота. Они немају право да, у крилу народа, претендују на аутономију него само у толико у колико им та аутономија даје право да слободно бирају средства за изражавање своје уметиости. Један велики пример о томе како појединац човек треба свесно и вољно да се подлаже интересима заједнице, дао нам је српски војник у последњим ратовима: грехота би била кад се наши уметници не би окористили том узвишеном лекцијом! Са своје стране, народна држава мораће да нарочиту пажњу обрати овој граии националне културе, за коју је досле, по невољи прилика, врло мало учињено. Било стога што у народних вођа не бејаше, у овом погледу, довољно разумевања, или што се неговање лепих вештина сматрало као један непотребан луксуз, тек нема сумње да се уметности поклањала посве слаба пажња. Владе су је махом пренебригавале, или је сасвим маћејски неговале. Поучавање у цртању, музици и литератури било је код нас веома оскудно. Нарочито је према својој посестрими уметности много грешила књижевност, која је увек ишла својим одвојеним путем, не дајући јој никакве помоћи, остављајући је управо на милост и немилост новинарских репортера, који за уметничке ствари немаху ни осећања, ни разумевања. Па ипак Јужни Словени, основавши своју народну државу, не могу се одрећи амбиције да једним племенитим напором загладе тај недостата^к, уиотпунивши своје културно васпитање и на пољу уметности. И, пре свега, желети би било да држава обрати кудикамо већу пажњу техничкој поуци у школама. Позната је ствар како су Енглези Рескин и Морис, приватном иницијативом, оснивали уметничко-обртничке школе у којима се одгајао енглески подмладак. Ове школе, као и чувени Кензингтоцски Музеј, највише су придонеле ширењу уметничког укуса и препороду енглеског уметничког обрта. На тај начин је Енглеска, у мало година, тако напредовала да је својим уметничким обртом престигла све своје супарнике на Континенту, за којима раније заостајаше. Отуда осетише велику корист не само економске нрилике у земљи, но и национални укус у огннте. Уметничка литература поче да се негује иитенсивније; сликарство и архитектура добише новог импулса и живљег