Просветни гласник

Кроз Стране Листове

253

То ново схватање наставе примораће нас да усвојимо многобројне реформе. Школски намешшај, чувена научна школска клупа, симболише, материалише дух једне школе „у којој дете треба да је што је могуће више непомично, да би боље прибележило у свом памћењу или у својим свескама што пада са наставникове катедре". Разред активне школе изгледаће као радионица, као лабораторија. Школска књига је данас требник који садржава квинтесенцију знања које треба апсорбовати. Сасвим друкчија ће бити књига сутрашњице: у радионици која представља разред, она ће бити једно од великих оруђа за рад. Пре него изводи које треба свако да учи, то ће бити консултативна дела у којима ће се налазити документи, извори, упути. Очевидно, то је један род који треба тек створити. Програми школе у којој се предаје садрже све што није допуштено детету да не зна. Што се тиче активне школе, ту се ради мање на томе да се' ученик научи, него на томе да се научи да учи, да се научи да ради, и према томе наставници се неће устручавати да проберу историјска, географска или научна знања која ће покренути активност духа, да проучавају само једну књигу једног писца, једну земљу у једном континенту, и т. д. Из свега тога проистиче потреба да се схвати и оствари друкчије спремање насшавника. Сутрашња учитељска школа требаће најпре да упозна учитеља са дечјом психологијом; она ће требати уз то да подстакне и самог њега на спонтану радљивост руку и духа, да га одржи живог и окретног усред проблема које треба решити, уместо да га укочи у већ створеним наукама. Замор и злосшава духа „Школа чуварица" (Т' Есо1е ^агсНеппе), белгијски часопис за наставу по Фребеловој методи, доноси под горњим насловом један занимљив чланак с овим идејама. Замор проузрокује преранакултура, која тежи да створи мала „ч.уда" од деце, било пренагленошћу у настави, било претоваривањем програма. Шта бива од жира кад га поверимо земљи? Из њега најпре изађе једна танана и нежна стабљика која се развија полако и уздиже се мало по мало до раста „краља шума". Ако покушамо да негујемо жир у стакленој башти, стабљика остаје танушна, ижџигља и изјалови се. Ето какво је дејство преране културе. Зар лептир, „пре но што се заодене својом сјајном хаљином", није био једно за другим јаје, гусеница и чаура? Зар ружа, пре но што се расцвета, није била пупољак? Разбите чауру, инсект угинеразмакните круничне листиће пре зрелости, ружа увене. Пренагљеност у свима областима је злокобна: помажимо, али не присиљавајмо природу.