Просветни гласник

Школске Прилике у Србији

271

јући у томе послу на расположење себе и своју фамилију уз награду најмањег учитеља.') Исто су тако мало користи донела и настојавања Вука Караџића код Кнеза Милоша о отварању што више школа. Значај се школе и даље не само није схватао 2 ), већ су се чак оне и осуђивале 3 ). Због тога бројно напредовање школа није било велико, и због тога су биле „науке и благоображеније до тако ниског степена дошле, да не само у толиком народу нашем [у Србији] човека с науком способна за какав мирски или духовни чин наћи не може, но ни онаковог који би што год мало написати могао да му се разуме". 4 ) Чак 1836 г. при првом прегледу („посешченију") школа, Петар Радовановић, тадашњи директор свих школа у целој Србији, није нашао више од 60 школа са 69 учитеља. 5 ) У Србији се још за дуго остаје на старинском школовању по манастирима,") који у том погледу чак праве прогрес, 7 ) на школовању у кући код рођака 8 ), па чак и на самоучкој писмености 1 '), која се гдешто још за дуго и после владе Кнеза Милоша задржава 10 ). Због тога су родитељи морали водити децу коју су хтели школовати често пута у врло удаљена села у школу, јер их ближе није било 11 )-

') М. Гавриловић, Милош Обреновић II, 649—651.

*) Вукова Преписка II, 63? и 653.

:| ) „Вудући да је Милоје Ђак, који јо у почетку 1825 г. с Нахијом Смедеревском био устао на Милоша, авао но мало читати и писати; за то се онда у двору Милошеву говорило (а може бити и сад [1832] да сс мислн), да школе не требају нпкако, јер учени људи буне аодпжу иротив свога правптељсшва. Милосав пак Лпновац нредлагао је јавно у то време, да се побнју сви којн знаду читатн н пнсатн; а кад му је неко рекао: „Па тта ћемо онда без писара? Како ћемо кунити порезу н јављати један другоме којешта?" Он јс одговорио : „Пбрезу ћемо резати у рабош, а кад имам што коме да јавпм, ја ћу му но момку послати јибуку — и поручити му оно што нмам да му јавим" (Вукова Прегшска II, стр. 651).

4 ) В. н Н. Петровићи, Грађа за Историју Краљевнне Србије II, 416.

!> ) Државна Архива, Школе.

") Око 1820 г. учио је у маиастиру Крнваји Раја Дамњановић (М. 'В. Милићевић, Поменик, 125) ; око 1830 г. учио је у Враћевшници Вићентнје Красојевић (11)1(1,, 277).

'') 1826 г. била је у Враћевшннци лено уређена „манастирска гакола", коју је „својнм иждивенијем и трудом" основао архимандрит Мелентије Павловић и у којој је било дванаест ђака и један учитељ, но имену Симеон Зорнћ, р.одом из Аустрнје, иога јо плаћао архимандрит (Ј. Вујић, Путешествије по Србији 11, 112).

8 ) Јанићнје Нешконнћ учио је код свог оца све до 1820 г., а после тога је отишао у манастир Каленпћ (М. 'В. Милићевић, Ломеник, 119).

") Пирху је 1829 г. бпо нридодат на службу у београдском конаку неки млади надаорник конака, који је био син неког еељака из околине Веограда. Он је на неколико годипа пре тога „дотао као слуга у конак и сам се нотрудио да научи читати, писати н рачунати, тако да су му већ поверили вођење неких рачуна и надзор над једним делом кућења". Он је показивао н врло жив интерес за књигу (Пирх, Путовање но Србији, 184—185).

,0 ) Самоучка је писменост била до пре 40—50 година у животу, нарочнто у крајевима иланпнским, где су гаколе биле ретке. Особпто је много самоука, чак и код „жена и девојака" „по селима старе кпежине Рујна" (М. Ђ. Милићевић, Кнежевипа Србија, 590).

1 ') Отац Милана 1. Милпћевића водпо је Миланова старпјег брата из Рипаа чак у Палеж „учитељу Димптрију Ђурђаковићу, јер блпже није нигде било школе" (М. Ћ. Мплићевић, Кнежевина Србија, 128).