Просветни гласник

278

Просветни Гласник

засебним народима ако су се служила двема азбукама. С једне стране, као што се зна, била је грчка азбука заједничка скоро свима становницима басена средоземног мора; латиницом се служе германски и романски народи; ћирилицом се служили Румуни; грађанском "ћирилицом служе се и многа несловенска монголско-татарска племена. Поред овога, и још више него ово, потребно је нагласити једну ствар која се зна али која се заборавља: све европске азбуке везане су међу собом генетички, оне су само прилагођавања, варијанте једне исте почетне фонетске системе. Остављајући на страну постанак грчке азбуке, ја хоћу да подсетим на то да су из ње директно или индиректно постале тпи главне европске азбуке. Није ни у колико палеографски проблем објашњење развитка латинских првобитних, великих писмена из грчког натписног нисма. И док се из латинице, од почетка средњега века, развијало цифрано писмо Каролиншког доба, готица, у употреби и код Француза и код других западних народа, — дотле се, и то још деветога века, грчка азбука, брзописна и унцијална, увела у употребу код Словена. Не треба цитирати богату литературу о овоме питању, ни резултате поређења Тајлорових; довољно је отворити ма коју грчку збирку палеографску из IX века и у њој распознати брзопис као основу ћирилице. И ми видимо да при позајмицама језичним позајмљени елеменат остаје као петрефакт у новој средини, изгубивши континуитет у изменама, и представља нам прави архаизам. Тако латиница представља једно доба грчких слова натписних; глагољица и ћирилица представљају друго, много млађе, доба грчке азбуке, брзописне и уставне. Ни једна ни друга није нарочито прављена за Словене, ни једна ни друга дакле, у томе смислу, није словенско писмо; то су две сестре, ако хоћемо фигуративно представљање, али ни старија ни млађа нису словенског порекла. Асоцирање појединих азбука за националност врло је релативна ствар, и не представља никакав аргуменат у дискусији. « Други разлог нацибнално-политичког значаја много је важнији за оне који траже увођење ћирилице. Док се латиници придаје карактер искључивања према некатоличким религијама, дотле се ћирилица означава као писмо народно, без верског обележја. За пример наводи се * Босна, где се њоме служили сви Срби без разлике вероисповести. Али, управо кад је реч о Босни и о употреби босанчице код босанских католика, мора се рећи да су се њоме, као и народним језиком, служили доминиканци ради утврђивања католичанства, а у борби против бујице протестантизма; то је била једна концесија у форми, да би се наметнула суштина. Та мудра политика католичког свештенства треба да буде јасан пример, и с обзиром на мотив и с обзиром на резултате. Нису дакле сви крајеви који су задржали ћирилицу у употреби остали национално најотпорнији. Чак, супротно томе, може се рећи да су и Дивковић, и Посиловић, били узорити католици, и ако су се служили ,,словенским"