Просветни гласник

279

писмом. А Чеси су били најсвеснији и најотпорнији словенски елемеиат, и ако су се служили латиницом. — Да ли иосле ових разлога може остати тврђење дајећирилица „сталан пратилац борбе за потпуну слободу, непол^ирљивост и еманципацију словенскога од несловенскога?" Ћирилица је једно средство које се употребило за ширење православља, једно средство које нас је везивало за суву, стерилну и формалистичку културу средњевековне Византије, али које нас не би спречило поћи за европским ренесансом да наша држава није подлегла у неравној борби са турском најездом. Латиница и ћирилица постале су случајним оруђима двеју култура, и ми немамо права љутити се ни на једну ни на другу због наше националне поцепаности. Не две азбуке, већ две културе, сукобљавајући се, делиле су наш народ, и, да западна култура није кроз цели*средњи век била идентификована са римском вероисповести и тежњом да се светом влада из Рима, ја бих отворено смео зажалити што благотворни утицај Запада није потпуно обухватио и иреобразио цео наш народ, ма да се процес инфилтрације осетио и пре пропасти наше државне самосталности, — у књижевности, у орнаментици, у архитектури. Последњи разлог је практичне природе. Не може се одржати тврђење да је ћирилица простија од латинице, јер у обема има подједнако слова сложених, при којима се перо задржава: док у латиници имамо с, 8, х, с, с1ј, 1ј, п, дотле у ћирилици имамо слова над којима се меће цртица, као г, и, т, или слова која се прецртавају као ћ, ђ, ж, н, њ, или испод којих долази неки дијакритични знак као ш и џ. Дијакритични знаци или црте (што је за оног који пише свеједно) су неизбежни елементи у свакој азбуци, а нарочито у азбукама фонетским. И у сваком случају то је много мања тешкоћа него оне са којима се сусрећемо у француском или енглеском језику. У осталом та „тешкоћа" налази се у чешком језику, а ипак нико не мисли на тај случај, и нико се на то не позива мерећи на теразијама латиницу и ћирилицу у употреби код Словена. И сасвим противно тврђењу да је латиница незгодна, ја истичем да је она са чисто фонетског гледишта много логичнија и доследнија, јер обично истим знаком бележи сродне гласове (з и §, г п г и т. д)., а истим дијакритичним знацима споредне фонетске варијанте (5 и г), док је у ћирилици та доследност много мања. А сем тога, латиница је згоднија и као средство науке, јер је она основа свима лингвистичким транскрипцијама. Дакле, остављајући на сграну оне који из прозелистичких традиција желе латиницу, и који ће се убрзо изгубити, млађе генерације јужнословенске хоће латиницу не као нешто ново, своје, не као средство за лакше следовање европској култури, већ као модерније европско^ писмо. Не треба клеветати те најмлађе јужнословенске генерације, оне које су највише учипиле, било на бојном пољу било у културном правцу, за зи~