Просветни гласник

280 Просветни Гласник

дање нове државе, и које су тек предодређене да спроведу до краја мисао о југословенском националном јединству, * Питање о азбуци није акутно и није од оних која се решавају октроисањем. Употреба двеју азбука није никад сметала Немцима; у нашим се школама увек учила латиница поред ћирилице, и употреба две азбуке неће бити за нас тешкоћа, онако исто као што у двојезичним областима није никаква тешкоћа употреба два језика (у Швајцарској): и у једном и у другом случају формирање једног механизма у свести не омета формирање другога. У место овог безначајног питања које се тиче форме, много би корисније било учинити све што се може да се дође до заједничког, општег књижевног језика и до националног формираног стила. Питање о суштини важније је од питања о форми. А ако једном књижевном језику треба једна азбука, ако се жели економисати са ученичком енергијом (која се обично расипа и никад не штеди), треба бити убеђен да ће се то моћи решити једино употребом. Не треба понављати стерилну борбу Вуковог доба; „Биће боља која не потоне!" Употреба је један од најважнијих чинилаца у језику уопште, па и у овом питању. Али ако се жели ово питање свесно упутити у једноме правцу, онда не треба заборавити да је ћирилица словенско писмо само у толико у колико јој ми дајемо ту вредност, да је то форма која не значи ништа у културном развоју народа, да се не може одржати ни један разлог оних који траже ћирилицу из „културно-националних" обзира, и да је, на против, латиница доследнија фонетски и згоднија ради употребе у науци. МИЛИВОЈ ПАВЛОВИТ.

ШКОЛА БУДУЋНОСТИ Јован К. Баролин, Словеиац, трговац је у Бечу, али се одавно већ бави о педагошким и филантропским питањима, и своје је замисли о њима 1909 приказао у више књига на страним језицима, од којих једна, на немачком језику, носи натпис: „Школска Држава. Предлози за помирење народа и за увођење сталнога мира школом" (Беч и Лајпциг, Вилхелм Браумилер, 1909). Баролин је мишљења, као што је то у предговору те своје књиге изнео, да је главна кривица што школа не корача упоредо с духом времена, у надмоћности консервативних идеја, у одржавању застарелих шаблона. Један је пак део кривице и у том што је пропуштено да се практичарима допусти утицај на уређење школа, а поеледица је тога било прецењивање теоријскога образовања.