Просветни гласник

306

Просветни Гласник

и система, и само обилношћу градива и, на први поглед, спољном техничком израдом стоји изнад ове француско-граматичке поплаве у којој се давило Српство у изгнаничком животу. Сва невоља, међутим, у томе је што се најделикатнијих послова (писање граматике такав је посао без сваке сумње) прихватају најнестручнији људи. Граматика г. Јотића има много недостака у дефиницијама, непотпуних места, граматичких нетачности (за које нема опроштаја), па чак и стилско-граматичких грешака у српском језику. Скучен број стубаца у овом листу не дозвољава да се све погрешке изређају, јер би то значило написати критику већу од саме књиге. С тога ће бити.довољно да се у најопштијим потезима укаже на најглавније недостатке. Те погрешке су тројаке: 1) немарности и нејасности у дефиницијама; 2) стилски рђава места у српском језику уопште и у превођењу с фраицуског на српски напосе; и 3) непотпуности и нетачности у граматичким правилима. Немарност је рећи (стр. 1) да француски језик има 26 писмена, јер то може бити само азоука, пошто језик има гласове који се у азбуци изражавају писменима. Ниједна француска граматика не греши у томе. Ево исте дефиниције у Француској Граматици од Вгасће1-а и Оиззоисће{-а: „Француска азбука је састављена из двадесет и шест иисмена. Тих двадесет и шест писмена не изражавају све гласове француског језика". Интерпункција тако исто није беспрекорна. Ево само једног примера за сувишну употребу запета: „Француска граматика има циљ, да нас научи, да француски правилно говоримо и пишемо" (стр. 1). Многобројни су примери и за несрећну стилизацију; „ Између једнога и другога акцента заједничко је само име" (стр. 44). Заједничко... између! Г. Јотић не зна да треба рећи: „заједничко у" или „ заједничко за". „Теорија облика или морфологија која изучава природу и промеие речи, шшо оне у говору сносе" (стр. 48). У ставу о именицама (стр. 56) ваљало је, јасности ради, напоменути да француски језик нема падежа, и да је падежни систем узет само да би била јаснија употреба именица с предлозима. Писац пише придев француски час малим час великим словом (стр. 58, 65). За присвојне заменице (стр. 95) требало је узети назив ас1јесН/з ро5зез81/8, јер је он уобичајен у савременим француским граматикама. Дефиниција простих времена непотпуна је, а сложених није ни дата (стр. 106 и 107). Зашто писац глагол раг(1г (стр. 116—118) преводи час ошићи час иушоваши? Међутим ошићи значи 5'еп а11ег, а путовати уоуа&ег, Није ли зар боље било задржати кроз сва времена једно исго и најоснованије значење, отиушоваши ? Још мање је прегледно и методски изнети помоћне глаголе и н.и-